У горњем крају, тамо где се спајају улице, наспрам процвалих Цециних ружа што се кикоћу иза ограде, протиче осмех, вика деце и повремени високи тонови мајки.
Моја улица Косовских Јунака где дуга крије врцаве и мусаве образе дечурлије, сваки пут поприми бајку која оживи и нас маторце. Моћни ренџери смишљају битке са мном који подетињи са њима. Јуримо се по улици, па онда дође време да ме као лече или ми спремају специјалитете од пластичних играчака. Дружина малих јунака шпарта тротинетима, бициклима или једноставно јурцају неке своје маштарије само њима познате.
Знају и да закмече, али вешта баба Цеца ту је као супер бака која исцелива слаткишима и сокићима. Млађане маме у главном користе звучне топовске салве гласних жица, а Дејо деда само гледа и подбада шеретским осмесима ту негде иза ћошка. Ја сам вам у тој улици Бранко лоптица из анатомских разлога. Када улица заграји срећном децом над небом се отвори велико срце Божанске љубави.
Дан са њима је као сликање на платну са живим бојама. Арсеније је дечак који маштом ствара оне облаке у којима уочимо слонове, зеке, а и плишане меде који се брзо претворе у супер јунаке. Ту је Ружа сањалица, препуна енергије да у исто време јури бициклом а да жонглира са свим осталим стварима. Вукан је ту да упадне са својим идејама или евентуално да их зеза својим имитацијама па ту настане један безазлени рат који нам изазива осмехе. Али постоји једна беба, која има мисију да осмехом победи свако нерасположење. Беба Осмех, да, званично јој дајем то духовно име.
Не постоји ни једна туга, ни једна брига или нервоза коју беба Осмех не може неутралисати. Прво те окама нанишани а онда те осмехом озари. А колико видим спрема се и још мања беба Вишња да нас заслади својим одрастањем, чек само да још мало порастем...
Улица Косовских јунака може слободно да се преименује у улицу Дечурлије. Постоје и комичне ситуације када сви матори гракну на децу АУТОООО!!!! Та општа паника је као акциони филм. Баба скаче мајке дрекну а деца се нормално склоне и чудно их гледају. Већа је опасност да баба подлети под кола него деца.
Вукан ми је својим минијатурним дупетом сломио мој научно - експериментални кромпир, убио га је у цвету младости. Иначе они знају да стану пред моју капију и у глас вичу моје име. И кад сам најуморнији, не вреди, ти гласићи ме разоружају и ето мене са њима да се јуримо.
Питају ме људи како успевам да буде тако ведар. Па вежбам са децом! Са ким си такав си. А друштво је најбоље...
А моја фотка показује дечји стајлинг јер сам им некад и модел за њихове креативне маштарије...
