Добра је ова киша данас...
Лупка по прозорима као топла рука по плећима кад те неко теши. Умирују ове капи што се сливају низ олуке док лишће ужива у небеској купки. Облаци су заклонили сунце па је дан као пред ноћ. Понеки аутомобил наруши идилу пројуривши улицом. У соби чује се куцање старог часовника којег навијем како бих чуо прошло време.
Загледан у бескрај као да сам нашао процеп времена у ком више не протиче ништа. Нема прошлости, нема будућности, нема садашњости. Као да сам пронашао вечност која ослобађа биће од свих терета, чак и од тела које престаје да боли, да жели, да тражи. Неописиво је све то, бескрајно добро, бескрајно лепо, бескрајно сигурно и мирно. Сав тај призор почива на љубави која ти дарује све. Ту престаје жал за свим оним што имаш на земљи. У трену те лечи и даје ти заборав на мучне дане пакла земаљских дана. Као да ти је неко испунио ону празнину у грудима па је срећа неизмерна. Све је пасент, све је потпуно и сав си испуњен целином која ти је све време фалила и призивала те да је нађеш.
Више ниси сам, више ниси далеко од Њега који те је све време наводио да будеш ту где је Он. А он је дошао и ти си добродошао јер се жртвовао за тебе како би се испунио савршеном љубављу. Сличан је осећај кад одахнеш од проблема који су решени, али далеко савршеније је то испуњење у целом бићу. Прожима те светлост, сила и познато окружење за којим си данима, ноћима и годинама клечао и трагао.
Дуго ми је требало да се вратим у стварност која је сурова, подмитљива, жељна свега, вечито незадовољна. Вратио сам се у смрад пропалог света који је грцао у болестима духа. Киша је престала, сунчеви зраци су ме болно пробудили горећи право у очи...
Ипак, остали су трагови путовања у срцу који ме снаже да будем загледан у небо. Знам да ме чекаш, знам да ме волиш и знам да ћемо се срести...
