Дођем вечерас на вечерњу у цркву и прво што затекнем да нема Мајке Богородице на левој страни. Симбол наше градске цркве је склоњен у спалионицу за свеће. Најлепша икона којој су верни људи хитали на поклоњење и целивање склонио је старешина цркве из само њему познатих разлога. Можда му се не свиђа дизајн Богородице па је њу жртвовао зарад столарије коју је убацио и која се уопште не уклапа у дизајн и амбијент цркве. Али то је апсолутно неважно. Једна жена је заплакала, док друга каже '' душа ме заболела кад видех Мајку ван цркве''.
Толико ме је погодила ова затечена ситуација да сам се окренуо и отишао кући. Сутра је слава цркве '' Рођење Пресвете Богородице '' а старешина симбол ове цркве истера напоље. Икону која је има благодат да кад стојиш пред њом добијеш дар смирења. Богородица раширених руку дочекује своју дечицу верну, сада је украс на зиду спалионице где је не можеш ни целивати. Док се други људи боре да очувају своје иконе у црквама, наш старешина то третира као неки непотребни намештај. На место Богородице стављен је неки спрчени рам који је руку на срце кичерица. Не знам шта је ту планирано, али велика икона Пресвете Богородице ту не може да се уклопи.
Када сам био дечак, водио ме покојни ујак први пут у цркву. Прво што сам угледао је тај голубији поглед Мајке Богородице. Тај поглед ми је усадио призив да идем у цркву да се Богу молим. Данас када имам педесет и три године затичем призор болан и тужан, нема наше Мајке, склоњена је из апсолутно глупавих разлога. Питам се у име свих верних до кад више један човек прави проблеме све време у градској цркви. Нека се запита зашто му људи беже по сеоским црквама на литургије, зашто млади више не прилазе и саслужују у олтару. Нека се запита и наш Митрополит Јустин о чему се више овде ради?
