Перун или Христос?

 Божић је један од најлепших празника, препун топлине и љубави јер слави рођење Сина Божјег Исуса Христа. Зашто је Божић испуњен љубављу? Па родио се онај који ће за све нас себе жртвовати и пострадати јер све је то чинио из савршене љубави. 

А Срби обожавају култ дрвета уз трубаче, петарде, врућу ракију, смехотрес. Ево код нас креће  од мотел Извора до Цркве процесија која више личи на параду . То је литија читава посвећена једном дрвету које нерод прати пропуштајући вечерњу службу која је далеко важнија од дрвета. А онда финале! Жртвовање дрвета у ватру! А онда врх догађаја, ватромет! Да се пребацим са мог сарказма на озбиљније расуђивање. Па да почнемо...

БАДЊИ ДАН - БАДЊЕ ВЕЧЕ

 Шта пише у црквеном календару којег скоро сви имају? Прва Божја заповест каже: ''Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова осим Мене.'' А сада да видимо шта је Бадњак: 

 Култ предака и Бадњак: Храст (свето дрво бога Перуна) се у паганству сматрао местом где бораве духови предака. Сечење бадњака, његово приношење кући и посипање житом заправо је ритуални позив прецима да дођу и учествују у породичној трпези како би обезбедили плодност и срећу у наредној години.

Шта каже црква поводом празника посвећеном Бадњаку? 

 ''На Бад­ње ве­че, ло­жи се бад­њак, мла­до др­во, обич­но хра­сто­во, које симболише Хри­ста и Ње­гов ула­зак у свет. Ло­же­ње бад­ња­ка пред­ста­вља топли­ну Хри­сто­ве љу­ба­ви. Благосиља се и освећује бадњак овај као символ дрвета крста, живота и васкрсења у спомен рођења Господњег а за освећење домова наших. За­тим, бад­њак је под­се­ћа­ње на др­во ко­је су пастири до­не­ли у пе­ћи­ну и ко­је је пра­вед­ни Јо­сиф за­ло­жио ка­ко би се тек рође­ни Бо­го­мла­де­нац за­гре­јао у хлад­ној пе­ћи­ни. Има још јед­но ту­ма­че­ње: бад­њак је на­го­ве­штај Хри­сто­вог стра­да­ња и Ње­го­вог Кр­ста. Сла­ма ко­ја се уно­си у ку­ћу под­се­ћа­ње је на ону сла­му из ја­са­ла на ко­ју је Пре­све­та Богороди­ца по­ло­жи­ла тек ро­ђе­ног Го­спо­да. Та­мјан ко­јим се ка­ди ку­ћа, као и да­ро­ви ко­ји се ста­вља­ју у сла­му, ­се­ћа­ње су на да­ро­ве ко­је су до­не­ли мудра­ци са Ис­то­ка и њи­ма да­ро­ва­ли Но­во­ро­ђе­ног Хри­ста.''

Хајде да мало простудирамо ово црквено објашњење:

 

1. Дрво као симбол: Христ или Перун?

Црква каже да бадњак симболише Христа. Међутим, у самом обреду се бадњак сече, пали и претвара у пепео. Теолошки гледано, прилично је необично (па чак и контрадикторно) да дрво које симболише Васкрслог Христа заврши у ватри ради грејања. С друге стране, у паганизму је спаљивање храста директна жртва којом се ослобађа снага сунца и предака.

2. Пастири и Јосиф – накнадна рационализација

Прича о пастирима који су донели дрва и праведном Јосифу који је заложио ватру у пећини не постоји у Светом писму (Јеванђељима). То је тзв. апокрифни елемент или народно предање које је црква прихватила како би народу објаснила зашто и даље ложи ватру, а да то не звучи као клањање природи.

3. Бадњак као Крст – покушај оправдања

Најинтересантнији је део где се каже да је бадњак „символ дрвета крста”. Ово је можда најјачи аргумент који црква користи да би обичај уклопила у Прву заповест. Тиме се фокус измешта са магијског дејства дрвета (да донесе здравље и новац) на жртву Христову. Али, у пракси, народ ретко када пали бадњак мислећи на Голготу; већином се мисли на то како ће „пуцање” варница донети срећу у кући.

Разумем да је Црква у првом периоду морала да се довија, да прави неке компромисе са народом који треба да прихвати Христа. Али компромиси за остваривање циља некад много више коштају. Да ли смо се после толико векова променили и постали они који верују суштини а све мање форми? Пракса показује да је све горе и горе. Људима је обичај Бадњака постао централни догађај. Они који и не иду на Литургије и немају литургијски живот (постови, редовне молитве, редовна присуства на литургијама и причешће, дела љубави, покајање...) утркују се ко ће већи Бадњак да прислони уз кућу. Није ли то гордост која надима да се неко покаже пред другима? Није ли то и помисао  '' што веће дрво више мени берићета ''? Није ли Бадњак постао Тројански коњ који живи и подрива суштину вере у Христа. Ено га у сред храма сав окићен. Испод њега брашно, шећер, уље итд. Форма на пиједесталу храма! Суштине нема да се брашно подари гладнима, нема утехе невољницима, нема добротољубља!  Није ли дељење гранчица које освећује свештеник магијска помисао у човеку који је узима? Где је истина да је спасење у Христу а не у гранчицама? Обичај живи а у обичају је паганизам а не можемо служити два господара и то нам је рекао Христос! 

Годинама сам доносио бадњак кући. Као дете, као младић, гледао  то окретање ка истоку, сечење укосо, узимање првог парчета да се понесе кући. Па не смеш да спустиш успут дрво итд. Када сам озбиљније приступио православљу и трагао дубље за спасењем, из дана у дан схватао сам колико смо ми оковани обичајима који нас везују за земљу, а ми спасењем Христовим треба да се дрешимо од земаљског. Чување првог парчета у кући било је чисто празноверје. Памтим и пуцања из ловачких пушака које су касније замењене петардама и напијања људи коју се окупе пред полазак за бадњак. И тада ми је све било јако чудно али као млад нисам разумео, ниси могао да нађеш одговоре јер су вешто скривени у дефиницијама које оправдавају поступке.

Не занимају ме бранитељи традиције - обичаја. Одлучите већ једном ком царству ћете се приклонити. Ко вам је пречи, Перун или Христос! Обичај или Спасење? Од дрва за огрев у пећини где је Христос био беба, ми смо почели да носимо кубик дрва улицама, да певамо, пуцамо и правимо циркус уз ватромет.  Плус што крадемо дрва из шума. Боље је  нахранити једног гладног него донети дрво висине три метра. '' Блажени милостиви, јер ће бити помиловани '' - Матеј 5:7.

Ви који оспоравате оне који се редовно причешћују, па кад постите цео месец и једном се причестите мислећи да сте достојнији, јесте ли испоштовали пагански обичај доносећи дрво, пијучући, кокодакајући? Ако јесте, умукните... 

 Време је да престанемо да меримо своју побожност висином посеченог дрвета и буком петарди. Права ватра Бадње вечери не ложи се на трговима, већ у кандилу душе. Уместо што се утркујемо ко ће већи бадњак прислонити уз кућу, хајде да прислонимо своју пажњу уз нечију невољу. Уместо што храст обасипамо житом, нахранимо гладне хлебом. Тек када очистимо своју веру од наслага празноверја и магије, видећемо Онога због кога све ово и постоји. Истина је једноставна: гранчица нас неће спасити, али Христос хоће. Ако то нисмо разумели, онда је наше паљење бадњака само још једна ватра која ће се ујутру угасити, остављајући за собом само хладан пепео и празно срце.

 „Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.” (Јован 4:24)