Која је цена борбе за истину?

 

Деведесете године, млад и бунтован, спреман да се бори против режима. Наиван, неискусан и отвореног срца, вођен праведношћу био сам лака мета превртљиваца. У борби против неправде тек касније капираш да си био манипулисан, али борећи се у илузији праведности, тек касније схваташ колико те је све коштало.

Не, нисам намерио да пишем о странкама, само ћу направити осврт која је цена борбе за истину.

Деведесетих сам био гоњен од режима Слободана Милошевића и локалних моћника тог времена. Крио се у селу Скакавци јер ме је гонила полиција. Знао сам и наредбу моћника: '' Водите га да се никад више не врати ''. То ми је касније рекао човек из војне безбедности. У то време за мене су се молили скоро сви манастири Овчарско - кабларски. Њихове молитве су ме штитиле од зла, али људи са којима сам се борио нису. Само је пар њих било уз мене, остали су се правили да ме не познају. Та фаза мог активизма, ватрених говора пред људима одузела ми је посао, али био сам млад и није ме то погодило. Моја породица трпела је велике притиске.  Имао сам у првим фазама понуде разне само да ућутим, од тога да ми млади социјалисти издају књигу песама јер чули су да их пишем. Па је долазила делегација са цементаре да понуди све што пожелим око куће. Част у мени их је све хладно одбила...

У времену мог рада на медијима имао сам жестоке нападе, проблеме због мојих оштрих осврта на лоше потезе сваке власти која је била актуелна. Нико није волео јавну критику, да ли то били острашћени радикали или културне демократе, сви су на све начине покушали да ме склоне. Радио Косјерић коначно су успели да угасе са сцене, па се више не сећам кога су више хтели да склоне, мене или овај некад леп и користан медиј по све грађане. 

Ера интернета отвара нове могућности па покрећем блог ''Мислионик ''. За кратко време овај блог достиже огромне цифре посећености и постаје ноћна мора свакој власти. Неколико пута су успевали да га скину, али Google га је враћао. Па су правили идентичан налог под истим именом и предлагали да ја радим за њих под мојим ауторским именом. Више се и не сећам колико проблема и колико муке сам прошао борећи се за истину. Без икакве подршке осим шугавих лајкова, борио сам се годинама. Почетак владавине СНС-а био је можда најтежи период за мене јер су ме сатанизовали беспоштедно. Био сам називан разним именима: млатач, лудак, секташ, насилник, фашиста, издајник, усташа итд. Све сам то издржао сам, није било подршке, није било неког окупљања, само тишина и бежање од моје појаве. 

Цена истине је прескупа! Затварају ти се врата на све стране. Као што рекох, нико не воли јавну критику. Сви се фолирају да су демократски настројени али сујета не познаје демократске тековине. 

Једино што сам доживео као подршку су били студенти. Они су ми озарили срце и угрејали их пажњом и љубављу. Та деца су ми једне вечери вратили веру у људе. 

Све остало на сцени је подложно сујети и то се види одмах чим ниси ником потребан. Да би у Србији заживела демократија и цивилизовано друштво, ми морамо прво да променимо себе, да се не гордимо и престанемо оно наше проклето '' ЈА ''. 

Политичке осврте сам скоро па престао да пишем. Уморан сам од тих тема, највише од људи који сматрају да ако смо на истој страни да су наше грешке непогрешиве. Да су наша недела оправдана. Правда, истина и поштење морају бити недодирљиви као и институције ове земље. Само тако имаћемо систем који функционише. 

Косјерић тоне из дана у дан. Ова чаршија је класичан пример лоше политике, сујетних умова и огледало власти Србије. Не расуђујемо оним што видимо, чујемо и осећамо. На жалост наше расуђивање своди се на медијску кампању и претвара нас у инаџије. То је наш проблем, то је наша пропаст јер не гледамо стварност већ имагинарне приче преко медија. Отуђили смо се једни од других бежећи у политичке таборе и страхове по егзистенцију. 

И која је била цена моје борбе свих ових година? Превелика...

Али не жалим дане слободног ума и борби за праведност.