Сенке над чаршијом

Минуси притисли ноћи и јутра. Под ведрином ноћног неба назиру се димњаци што бљују завесе. Напољу – мирис „еколошке свести” и ваздух „модерне технологије” по којем смо у држави познати. Продавница празна, а цене високе; погледи дуги, траже најмање цифре. Разочарани пензионер никако да окуси то повећање – скупоћа га престигне пре него што стигне до касе.

Народ увукао браде у дебеле јакне, под ногама шкрипуца лед. Будућност се из даљине смеје онима који обећавају њен светли долазак. У пећини живи Баба Рога, а поданици њени – све мој до мога. Сивило чаршије и мисли пролазника утапају се у свакодневицу ћутње. Издајници и патриоте редовно се секу погледима. Куповна немоћ наспрам моћи купаца. Поједене су конзерве изборних поклона, уље се давно препржило, а кафе испиле. Ех, да нам је избора сваког месеца, живели бисмо ко бубрег у лоју!

Кораке сам престао да трошим по чаршији, осим кад морам да поплаћам рачуне. И они се праве важни, дигли нос за још који проценат. Политика се свела на „њихове” и „наше”, док неутрални живе у имагинарној срећи. Локални дрипци кокодачу претњама уз обавезну лиценцирану изјаву: „Знаш ли ти ко сам ја?” Знамо ко си, али ти очигледно не знаш шта си.

Власт се ушушкала под топлим пендреком; ниједна јој истина не може ништа. Сада се више верује телевизору него сопственим очима. Разбију ти главу палицом, па те туже што си је окрвавио – завршиш у затвору јер си главом безобразно ударио у државну палицу.

На крају дана, пензионер вади протезу и спушта је у чашу воде. Леже мирним сном, поносан што је и данас одбранио Србију од сопствених, гнусних унука. Продавачице спремају нове налепнице за старе полице. Све је код нас ново, само изгледа – све по старом.