Дан као Јеванђеље

Пред нама је Васкршњи пост. Брзо ће доћи, а још брже ће проћи утисци наших световних лутања којима смо испунили време око Божића. Испалили смо ватромете, испразнили петарде, наточили свету воду у балоне и прославили крсне славе уз обиље хране и пића.

Ипак, био пост или не, духовна борба не престаје. Наше трагање за Господом траје до последњег даха. Није ли свако јутро изнова Рођење Христово? Свака молитва захвалности за нови дан је нова прилика за творење воље Божије, нова нада у спасење и дела љубави. Побожна јутра су божићна јер се у нама рађа спасење. Христос се роди, душо моја! Нема лепшег јутра од те мисли — да се Бог оваплотио ради тебе.

Жива проповед кроз дела

А када дан одмакне, почиње проповед кроз дела. Проповедање Христа није само реч, већ милосрђе, саосећање, утеха и раме за плакање. У том дану наиђу и голготе: проблеми, болести, оскудица и разне трзавице. Како се ноћ приближава, стиже и распеће наших грехова; тренутак када станемо пред Бога у искреном покајању и признамо своју немоћ. А онда, из те немоћи, излива се благодат Васкрслог Христа. У постељу лежеш са Васкрслим Богом.

Није ли, заиста, сваки дан и Рођење и Васкрсење? Јесте, драги моји. То је тај начин литургијског живота који се дешава у нама. Не варајмо се формализмом, већ живимо суштином.

Опасност отуђења

Дани сваком од нас брзо пролазе, а боре на лицима исписују своје временске украсе. Изгубљени у времену које често одише злобом, прети нам опасност да нестанемо у тмини сопственог мрака. Прогутаће нас немар према Богу, па ћемо постати „бљутава со“ земље.

Без Бога, живот је бесмислен. Нећемо се спасити ни говорећи испразно: „Господе, Господе“. Пуноћа творења воље Божије је у нашим делима. Отуђени једни од других, полако нас хвата очај. Не примећујемо невољнике, болесне, гладне, жедне, мученике, прогнане неправдом. Правимо се да не постоје. На улици игноришемо просјаке, немоћне и старе. Све су то плодови окорелих срца која не умивамо молитвом, покајањем и љубављу.

Пост суштине, а не декларације

Ипак, чак и да чинимо сва добра дела, а не идемо на Литургију – немамо Божији благослов у сабрању са Њим. Спасење је у молитви, делима, Литургији и Причешћу. Литургија без Причешћа за нас губи своју сврху.

Зато, пост који долази нека буде пост суштине, а не формалности. Нека буде испуњен топлином и делима љубави, а не само „гастрономским“ размишљањем о томе шта ћемо јести. Храна нема никакав утицај на спасење, осим у смислу дисциплине. Не смемо падати у „параноју уља, воде и трагова мрсних супстанци“ на декларацијама производа. Више обраћајмо пажњу на усрдност, на милосрђе, на праштање и врлински живот, јер само то има ефекта у спасењу и само нас то чини Христовим. Такви приступајмо Причешћу. Манимо се пуких припрема, латимо се дела и храбро исповедајмо Христа својим животом! Нека нам такав буде пост — и не само пост, већ сваки дан који нам је Бог даривао.