Маленим ножицама у наручје Оца

„Пустите децу да долазе к мени, и не браните им; јер је таквих Царство Божије. Заиста вам кажем: ко не прими Царства Божијега као дете, неће ући у њега.“ (Јеванђеље по Марку 10:14–15)

Узалуд имиџ озбиљног човека, узалуд је титула успешног каријеристе, узалуд је сав раскош и сјај када их засени један мали дечји осмех и поглед. Све тад посиви и покаже своје право лице лицемерја, јер га потпуно разобличи безазлено срце детета. „Ко не прими Царства Божијега као дете, неће ући у њега.“

Господ није интелектуална својина да би учени теолози својим умовањима спречавали једноставност безазленог срца да воли Бога. Људска умовања су препуна форме, ритуала и обичаја. Безазлено срце једноставно воли Бога, чини дела љубави без и мало злобе. Такво срце, и ако се наљути, то траје кратко, а онда још више воли. Зато пазите, ви који сте код врата олтара, да не будете они који бране деци Његовој да му приступају само зато што сте робови форме...

Спасење се одвија тако да закорачиш у живот маленим ножицама детета и да одрасташ тако што ћеш се на крају живота вратити Богу онако како си дошао. А дошао си са безазленим срцем!

Иако га зло „уједа и трује“, безазлено срце остаје непобедиво јер у њему почива сам Бог. Као што мрак не може да угаси ни најмању свећу, тако ни клевета не може да поквари човека који у себи носи Христа.

Дете се свему диви и у свему гледа само оно добро. Посматра нас кроз невино срце, кроз изобиље љубави. Није ли тако, браћо и сестре, сваки светитељ постао дете? Пођимо од Светог Пајсија, који је духом био безазлено дете. Није био човек мргодан, џангризав, нису га дотицала горда и сујетна питања. Као што је деци једино важна игра, Пајсију је једино важно било да живи под окриљем Бога.

За дете је игра живот, за светитеља је живот под окриљем Божијим најлепша „игра“ – стање потпуне преданости и радости.

Безазлена срца су рањива, њих овај свет нимало не штеди јер је охол и слади се злобом. Безазлено срце изазива љубомору код злобних јер они осећају да у таквом чистом срцу почива слобода и Царство небеско. Злоба тада уједа, трује друге и говори разне клевете на таква срца. Злоба не може да поднесе безазлено срце јер је у њему Онај против кога је злоба устала и коју је Архангел Михаило збацио из раја.

Зло је пало због гордости (жеље да буде изнад свих), а безазлено срце га побеђује смирењем (жељом да буде као дете – испод свих). То је коначни пораз зла.

Зато, браћо и сестре, не бојте се своје рањивости. Не облачите оклопе гордости да бисте се заштитили од света, јер ће тако затворити врата сопственом срцу. Нека нас уједају, нека клевећу – наше је само да останемо деца у рукама Оца. Јер ако сачувамо ту дечју радост и способност да у свему видимо добро, ми смо већ закорачили у Царство небеско, тамо где злоба више нема приступ.

Ако твојим присуством деци изазиваш осмехе и радост, радуј се јер су те препознали. Деца су непогрешиви детектори безазлености и љубави. Она не знају за ласкање и не познају дипломатију; она једноставно осећају благодат која извире из срца које им је слично.

Када те дете ухвати за руку или ти узврати осмехом без задршке, оно ти заправо даје потврду коју ти ниједна светска институција не може дати – потврду да си још увек на путу ка Царству. Јер, ако те дете препозна као свог, значи да ниси допустио свету да ти потпуно угаси ону божанску искру са којом си дошао.

Чувајмо ту дечју радост у себи, јер је она једина валута која вреди у вечности. Све остало ће проћи, али ће безазлено срце, које је у овом животу умело да воли и да се радује попут детета, заувек остати у загрљају Оца.

„Благо онима који су чистога срца, јер ће Бога видети.“ (Матеј 5:8)