„Међу вама да не буде тако”

 Света Литургија недељом има за све нас осећај припадности, посебности да се саберемо под Божјом благодаћу. Сви смо различити, сви носимо своје приче, муке, туге, наде и страхове. Али када зазвоне прва звона, све престаје, све се удаљава јер се ум и душа посвете молитви. Верник је онај који дође са надом у храм Господњи, али некада људи имају своје тескобе, проблеме и очаје и ми као верни народ који се сабрао на Литургији често након ње, одемо кућама да нисмо ником били ни раме за плакање, ни савет за недоумице, ни помоћ за невољу, ни решење за проблеме. То су већ знаци да нисмо у духовној заједници и да не чинимо дела љубави а то већ није добро...

Бог ће увек помоћи али исто тако гледа и нас какви смо као људи, као верници, каква су нам дела. Ако гледамо само себе и своје интересе то је већ зона лицемерја и фарисејства. Ако правимо своје кружоке након литургије са којима ћемо попити кафу у црквеној сали или ћемо просто сести у своје аутомобиле и свратити у кафић не хајући да они који се враћају кућама остају и даље сами у својим проблемима. 

Свуда је завладала некаква хладноћа у срцима. Чак ни свештенство нема више осећај брижности, трпљења, кротости ни љубави према вернима. Колико пута смо на питања добили формалне одговоре реда ради? Колико пута смо остали без икакве духовне помоћи? На жалост то се дешава и то ништа више није тајна. Стиче се утисак да је свештенство постало уздигнутије од верног народа, да су виши сталеж. Тај осећај у свима нама буди неки тихи очај јер срце које служи Христу, тешко схвата хладно понашање једног пастира који би требао да буде пример служења Бога делима према вернима! Да се разумемо, не пишем циљно ни против кога, ово је општа тема и тиче се  свих нас. Нисмо ни ми верни цвећке, нисмо савршени, напротив знамо да будемо јако напорни према свештеницима. Али, руку на срце, ни свештенство није под окриљем љубави, смирености и служења. 

Клерикализам је опасна појава која ће бити у последњим временима писали су многи духовни Оци. Да појасним, Клерикализам  је она тачка у којој се „служба” претвара у „власт”, а „пастир” у „функционера”. Док Литургија позива на јединство, клерикализам подиже невидљиви зид иконостаса тамо где му није место — између срца свештеника и срца верника. Православно поимање хијерархије није пирамида моћи (где је врх најбитнији), већ хијерархија служења. Клерикализам ту пирамиду окреће наопако, па народ постаје „подножје” уместо „тело” Цркве. У клерикализму, свештеник помало подсвесно верује да благодат припада њему, а не да он њоме само служи народу. Народ се ту доживљава као „гост” који смета, а не као домаћин у кући свог Оца. 

 Када се свештенство изолује у свој „сталеж”, они тиме духовно кастрирају верни народ. Ако је верник само „нижи сталеж” који треба да ћути и плаћа свеће, онда он престаје да осећа одговорност за Цркву. Тако добијамо потрошачки менталитет уместо живе заједнице. Клерикализам је често маска за несигурност. Лакше је бити „недостижни ауторитет” него бити човек који са својим парохијаном дели тугу и невоље. Формализам је штит који их чува од тога да заиста буду „раме за плакање”.

 Клерикализам није ништа друго до издаја Јеванђеља у име институције. То је тренутак када „ми” постаје „ја” и „ви”.

 Сваки верник је приликом крштења помазан Светим Миром — то је наше „хиротонисање” у народ Божји. Свештеник није изнад народа по својој бити, већ је из народа изведен да би предводио заједницу. Без лаоса (народа), нема Литургије. Свештеник не може сам да каже „Мир свима” ако нема никога да му одговори „И духу твоме”. То „и” је кључ нашег супостојања.Морамо да знамо да „лаик” не значи „неук човек” (како се данас често користи), већ припадник Лаоса — Светог Народа Божјег. У раној Цркви, верници су били свесни своје улоге: они су ти који својим животом у свету износе Литургију другима у  свакодневницу. Ако нас свештеници посматрају као „нижи сталеж”, они заправо понижавају самог Духа Светога који почива у сваком вернику.

 Царско свештенство подразумева да ми нисмо „клијенти” којима свештеник пружа верску услугу, већ браћа и сестре који имају право и дужност да брину о стању у свом храму.

 Свештеник приноси жртву у име свих. Народ потврђује ту жртву својим „Амин”. Без тог „Амин”, Литургија је непотпуна. Тај „Амин” је наш глас, наш потпис и наш доказ да нисмо нижи сталеж. 

 Насупрот хладном зиду клерикализма стоји занемарена истина о царском свештенству свих верних. Сви смо ми изронили из исте крстионице, сви смо запечаћени истим даром Духа Светога. Достојанство верника није у пасивном стајању, већ у саслуживању. Ми нисмо само публика у представи коју изводи клир; ми смо тело које дише истим духом. Када се свештеник отуђи, он не само да губи стадо, већ сече грану на којој седи, заборављајући да је његова служба смислена само унутар заједнице, а не изнад ње.

Имао сам ту благодат да доживим тренутке када Црква престаје да буде грађевина и постаје брод који узлеће ка Небу. Гледајући седам свештеника како служе као један, како са неизрецивом пажњом и љубављу причешћују народ, схватио сам шта значи истинско сабрање. Ту нема места за 'виши' и 'нижи' сталеж – сви смо били увучени у исту радост. С друге стране, болна је спознаја када се та иста светиња сведу на формализам, на хладно 'одрађивање смене'. Разлика није у речима које се изговарају, јер су оне исте, већ у духу којим се изговарају. Једна служба рађа живот, друга само замара душу.

Радост је знак истинске вере!

 Знате да кнезови народни господаре народом и великаши га тлаче. А међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам буде слуга; и који хоће међу вама да буде први, нека вам буде роб.” (Матеј 20, 25-27)

  Ово „међу вама да не буде тако” је Христова заповест која се често заборавља. Он јасно прави разлику између овоземаљских владара (сталежа) и Цркве. За оне који се понашају као „власници” вере и који својим формализмом затварају врата другима:

 „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтели.” (Матеј 23, 13)

 

„Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце. А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука где иде, и оставља овце, и бежи... А најамник бежи, јер је најамник и не мари за овце.” (Јован 10, 11-13)

За све нас, и клир и лаике, када заборавимо на „раме за плакање”:

 „По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом.” (Јован 13, 35) (Приметите: Христос не каже „по томе што правилно служите” или „по томе што носите чинове”, већ по љубави.)

 

Истинска црква чезне за свештеницима који ће бити оци, а не власници, и за верницима који ће бити саслужитељи, а не статисти. Тек тада, када поново постанемо 'једно срце и једна душа', Литургија ће престати да буде само недељна обавеза и постаће оно што заиста јесте – узлет целе творевине у Небо, одакле се нико не враћа сам, празан и неутешен.