Нећу ја ту вашу уређену државу

Шта ће мени уређена држава, шта ће ми то зло? Мени је лепо у моја четири зида, а имам и прозор у свет мог Александра Вучића. Он ми диже пензију, ја редовно купујем најјефтинији паризер јер у мени теку тековине народне револуције – мада се више и не сећам шта то беше, ал' добро звучи кад кажу на вестима.

Шта ће ми чист, опремљен и модеран дом здравља? Који ће ми красни ти уљудни, љубазни лекари и медицинске сестре? Само те мазе, па пипкају, па мере притисак по сат времена. Шта ће ми хитна помоћ са екипом, довољан је возач да ме пребаци, него су ови издајници размажени, па само траже неки комфор. Ја сам врло задовољан тип, уважен пензионерски лик. Путујем од митинга до митинга, видим Србију из аутобуса, боље него на разгледници. Не треба мени ни асфалт до куће – ја сам као дјете прескакао стене и газио потоке да бих стигао до школе. Голим рукама смо градили ову земљу коју су уништили ови данашњи студенти. Жути лопови уништили све што је наш лепи Александар изградио! Или то беше Слоба? Ма, исто је то, само да није ова банда блокадера и студенти-усташе.

Шта ће омладини те силне школе? Ја са два разреда радио ко портир цео век и шта ми фали? Све бих ја то у руднике, у војску постројио, да постану мушкарчине, а не сека-персе што само носају неке књижурине и буне се. Ево и овај мој син, пустио ђецу да оду у ту туђину. Као, нису могли да нађу посо ко лекари, тражили им чланску карту СНС-а. Па шта?! Како сам ја имао књижицу КПЈ? Шта ми је фалило? Могли су мало да раде у продавницама, на стоваришту, да се очеличе. Јок, то размажено, оће одма’ у беле мантиле. Сад ме не зову, к’о да сам шугав.

А шта фали овом малом комшији? Био у затвору, истина, немиран мало, ал’ сад је патриота, ено га чува Србију од ових студената! Он и његови другари бране моју пензију. Јер ако ови ’школовани’ дођу, узеће ми и ово мало цркавице. А како су дивни ти момци нашег Александра... Гледам их неку ноћ, навукли оне црне капе, само им се очи виде. Мора да чувају синусе, ђе да се прехладе па да ослабе редове одбране! А полиција наша, дика и понос! Како бију, како газе оне непријатеље Србије, оне студенте усташе. Ма јачи су него и Титови и Слобини заједно! Пендреци им се позлатили крвави!

Волим да гледам Информер, Пинк, а посебно Јовану Јеремић. Волим је више од ћери моје! Да ми није њих, па ја бих од тишине полудео. Син и снаја не долазе, дигли носеве што сам им клео децу. Па клео сам их за њихово добро! И ћерка не долази, њена деца отишла у Канаду. Као, нису могли овде да се запосле... Има посла ко оће да ради! Све су то лезилебовићи.

А кад дођу избори, па кад мене зову, па ме Ацови момци из странке ословљавају са ’деко’. Мени сузе радоснице крену низ образе. Донесу ми мало кафе, коцку шећера, литар уља. Човек се осети живим. Надам се да ће скоро поново избори, да их опет видим. Не зову више последњих дана... Ма мора да су заузети одбраном Србије!