Са ранама пред Христа...

 Спасење кроз Христа данас је изложено бројним искушењима, бројним смутњама и различитим тумачењима. Имамо оне који заговарају достојно причешће и припреме.  То заговарање није добро јер се верник одвраћа од спасоносног лека причешћа. Али да почнемо са Светим Касијаном: 

 „Ми не смемо да избегавамо Свето Причешће зато што сматрамо да смо грешни. Ми морамо приступати њему још чешће ради лечења душе и очишћења духа, али са таквом понизношћу и вером да себе сматрамо недостојним... Ми бисмо желели чак више лека за наше ране. Иначе је немогуће примити Свето Причешће ни једанпут годишње, као што неки чине... сматрајући да освећење небеским Тајнама припада само Светима. Боље је мислити да нас Света Тајна, кроз благодат коју нам даје, чисти и освећује. Такви људи показују више гордости него понизности, јер када примају Свету Тајну, сматрају себе тада достојним ње. Много је боље да сваке недеље примамо лек за своје болести са понизношћу срца, него да ослепљени гордошћу мислимо да смо после годину дана постали достојни.“

Овај цитат је из чувене '' Колације '' (лат. Callationes), односно '' Разговори са оцима''. Конкретно,  цитат се налази у 23. Разговору (Трећи разговор са ава Теоном), поглавље 21, под насловом „О безгрешности“.

Они који говоре да се за причешће треба припремати не схватају суштину сједињења са Христом ( Евхаристију). У припреми се не можеш очистити, а ни бити достојнији. То је чиста заблуда и прелест. Истински верник је непрестано у борби са слабостима, са искушењима. Он се бори молитвом и јасно му је да без Христа није у стању преживети. Од причешћа до причешћа ми живимо делима а не у припремама да се причестимо тако што ћемо да се завучемо у четири зида и читамо молитве и једемо храну на води. Ако се неко „завуче у четири зида“ и једе на води, а срце му је пуно осуде према онима који то не раде – он се не припрема за Христа, већ храни свој его. Сједињење са Христом је динамика, а не статична „чистота“.

Пост је дисциплина воље, а не хемијски процес чишћења душе. Идеја да ће седам, 15 или 40  дана исхране на води „спрати“ грехе како бисмо примили Свету Тајну је скоро па магијско, а не хришћанско поимање вере. Свети Спиридон Чудотворац је усред поста понудио путнику месо, и сам га јео, да би показао да је гостољубље и љубав изнад форме. Ако је он то чинио, ко смо ми да постављамо „воду“ као непремостиви бедем пред Чашом?

Они који мисле да се припремом удостојавају причешћа убеђени су да ми који то не радимо не живимо у молитви, делима, покајању и љубави.  Љубав, покајање и молитва нису „кампањски“ рад. То је стање бића. Немогуће је „набавити“ љубав и покајање за одређени број дана поста ако их не негујеш целог живота. Ако прилазим Христу на Евхаристији убеђен да сам достојан или достојнији због припрема, зар нисам један лицемер и гордљивац? Зар нисам онај фарисеј који набраја своје заслуге пред Богом? Али ако прилазим Христу понизно, беспомоћно, са тугом свесне греховности да ми помогне, да ме оснажи нисам ли ближи царинику који рече: '' Боже, милостив буди мени грешноме '' - Лука 18:13. 

Причешће је Хлеб Живота – Лек, а не казна! Оно није трофеј за непогрешиве, већ снага за изнемогле. Живи трудећи се колико можеш у Христу и не бој се – Он савршено зна колика је твоја снага и где су твоје границе. Ишти од Њега помоћ, разум и љубав, јер ти немаш ништа, а Он има све.

Духовни живот није лабораторија, већ бојно поље. Временом, у тој непрестаној борби, постаћеш Христолик. Али то се не постиже гордим убеђењем да си био на неким „специјалним припремама“, већ тиме што си падао, али си устајао и изнова се трудио да твориш вољу Божју.

Највећа истина је ово: Из те борбе стаћеш пред Христа на Евхаристији са старим ожиљцима, али и са сасвим новим ранама. И баш таквог те Он чека. Јер, какав је то војник који Му долази из позадине, где није ни окусио дим борбе зато што се „припремао“, а кроз ватру искушења прошао није?