Веш машина – највећи непријатељ српске побожности?

 

Главна заблуда је да је "црвено слово" дан када се не сме радити ништа. Заправо, то је дан који је посвећен Богу. У нашем народу очигледно превладава празноверје које вуче корене још од паганских времена. 21. век навелико протиче, наш народ се плаши да на црвено слово упали веш машину. Страх од малера или баксузлука је равно светогрђу и немам никакве везе за православном вером. 

 Ако укључим веш машину, десиће се несрећа.

Празник служи да оставимо свакодневне бриге по страни како бисмо отишли у цркву на Свету Литургију. Ако неко не оде у цркву, а цео дан проведе трачарећи или гледајући ТВ само да не би "радио", он није испоштовао празник ништа више од онога ко је укључио машину. Зар заиста мислите да Бог гледа ко пали веш машину на празник? Хајде да погледамо истину у лице! Док седите код куће поносни што нисте укључили усисивач, веш машину ви користите струју коју неко у електрани производи у том тренутку, гледате телевизију на којој неко ради, или идете у пекару по врућ хлеб који је пекар замесио у зору тог истог празника. Ваша 'побожност' почива на туђем раду. Није ли то врхунац лицемерја?

 Господ јасно каже да човека не погани оно што улази у уста (или оно што машина опере), већ оно што из срца излази: зле мисли, убиства, прељубе, крађе, лажна сведочанства, хуле. Ако на црвено слово не радиш ништа, а у теби кипти бес према комшији или седиш и оговараш рођаке уз кафу, та веш машина ти је најмањи проблем.

 Хришћанин се не плаши 'малера'. Страх од 'несреће' ако се нешто уради на празник је чист паганизам и магијско размишљање. То значи да Бога не доживљавате као Оца, већ као суровог полицајца који једва чека да притиснете тастер на машини па да вас казни. Следећи пут када дође празник, уместо што стражарите над веш машином, погледајте у своје срце. Идите на Литургију, помозите неком коме је помоћ потребна, помирите се са онима са којима не говорите. То је право поштовање празника. Све остало је само празнословље и бежање од суштине.

Ако је Бог поставио празник да би човек напредовао у љубави и духовности, како смо ми дошли до тога да празник користимо као изговор за осуду других и магијски страх од рада?

 „Празник не проводи у раскоши и телесном уживању, него у духовном уздизању.“(Св. Василије Велики).

Док ми расправљамо о дугмету на машини, Свети Оци су нас учили суштини. Христос нас подсећа да је закон ту због нас, а не ми да бисмо били робови формалности. Ако је Патријарх Павле могао да крпи своје ципеле и буде смирен, зашто ми мислимо да ће нас прање веша удаљити од спасења више него наш сопствени гнев?

На крају истина у лице:

Ви који се плашите паљења веш машине на празник нисте верници већ празноверници. Већина вас и не иде на Литургију него сматра да није добро ићи често у цркву што је хула на Бога! Вама је црвено слово дан језичарења уз аброве а не дан посвећен Богу.