ЦРКВА НИЈЕ ПАРТИЈА

 

По делима се све познаје, јер су она једино право огледало срца. Данас, у овим тешким временима, често остајемо затечени суровом хладноћом равнодушности. Осећамо како свет тоне у суноврат – и тај нас осећај не вара. Али баш ту почиње наша борба: да пазимо да и сами не постанемо део тог суноврата.

Болно је гледати политичка уплитања у живот Цркве; прогоне владика који се не савијају пред дневном политиком и призоре који саблажњавају верни народ. Апостолска Црква је Христова Црква, и док је год таква била, имала је пуноћу понизности, љубави и истинске саборности. Међутим, оног тренутка када су именице заменили придеви – када су Цркве постале примарно 'Српска', 'Руска' или 'Грчка' – негде смо успут изгубили саборност.

Тамо где Христос није централна личност, ту почиње људски раздор. Тамо где престанемо бити ''Христова Црква у Србији'' или ''Христова Црква у Грчкој'', а постанемо заточеници националних и политичких међа, ту се рађа гордост опседнута влашћу. Када бисмо се вратили том једноставном поимању – да смо прво и изнад свега Христови – решило би се деведесет посто наших раздора.

Да смо се истински угледали на Христа и Њега поставили на прво место, у нашим срцима не би преостало места за раздоре и борбе око тога ко ће бити вођа. Тада ни владике не би биле заробљене у личним интересима, јер би њихов живот био потпуно предат Њему. Власт у Цркви може припадати једино Господу, а наша једина дужност је да се држимо Његовог закона љубави. Но, чим почне јагма за престоле и утицај, знајте – Христа ту више нема. Он није такав, нити је због земаљске власти страдао за нас на Крсту.

Морамо се коначно освестити: Црква није власништво државе, нити приватни посед било ког појединца. Ми смо пролазни, а она је вечна. Она мора да дише кроз саборност са Христом, а не да служи као национална играчка којом управљају пролазне идеологије. Када институцију издигнемо изнад Истине, губимо и институцију и Истину.

 Ако погледамо у прошлост, видећемо да се Црква никада није дефинисала кроз име нације или границе државе. У апостолско време, и вековима касније, она се звала једноставно по месту у којем живи: Црква у Коринту, Црква у Ефесу, Црква у Александрији. Тада је префикс био 'Христов', а одредница је била град или област.

Није постојала 'национална' истина, постојала је само Христова Истина која борави међу људима једног краја. То је суштинска разлика. Када кажемо 'Црква у Србији', ми признајемо да Христос посећује овај народ. Али када кажемо 'Српска црква' у смислу поседништва, ми несвесно подижемо ограду око Онога кога васиона не може обухватити. Тиме Бога ограничавамо на нашу меру, наш фолклор и нашу политику. Заборављамо да пред Путиром не стоји Србин, Грк или Рус, већ човек – грешник који тражи спасење.

Када је Христос изашао на Гору и почео своју беседу, Његов глас није одјекивао само за једно племе или један омеђени народ. Он није рекао: 'Блажени Срби, Руси или Грци који су сиромашни духом'. Не. Он је ту границу избрисао једном заувек. Господ каже:

 ''Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско'' (Мт. 5, 3).

Ово ''блаженство'' је устав за сав људски род! То је позив сваком човеку, без обзира на име и порекло, да испразни своје срце од гордости како би га Он испунио собом. Ако Царство небеско припада 'сиромашнима духом', онда оно не припада онима који су богати сопственим националним сујетама или политичком моћи. Христос нас позива да се подигнемо изнад крви и тла, и да се сретнемо у дубини наше људске немоћи и Његове бескрајне љубави. Ту, у том сиромаштву пред Богом, сви смо браћа и сви смо једна Црква – Његова.

 Блаженства као лек за подељено човечанство

Блаженства нису само лепе мисли за утеху; она су радикалан позив на преображај. Свако од њих је директан удар на нашу гордост која нас и дели.

• Блажени сиромашни духом и они који плачу: То су они који су схватили да без Бога немају ништа и који жале због сопствених падова, а не због туђих грешака. Ту почиње свако подизање – када престанемо да гледамо са висине.

• Блажени кротки и гладни правде: Кротост није слабост, већ снага онога ко не мора да се бори за земаљске престоле, јер жуди за Правдом која није од овог света. Када бисмо гладовали за Богом као што гладујемо за утицајем, где би нам био крај?

• Блажени милостиви и чисти срцем: Само милостиво срце може да препозна брата у 'туђинцу'. Чисто срце не види политичког непријатеља, већ икону Божију коју треба очистити од блата живота.

• Блажени миротворци и прогнани правде ради: Ово је врхунац. Миротворци су они који руше зидове ''националних играчака'' да би изградили мост саборности. А прогнани? Они су живи доказ да Христос не станује у зградама заштићеним државном силом, већ у срцима оних који су спремни да страдају јер нису хтели да замене Истину за интерес.

Сва ова Блаженства воде ка једној тачки: подићи другога значи спустити себе. Она нас уче да се не делимо на 'наше' и 'њихове', већ на оне који љубе и оне који још нису упознали Љубав.

Судбина Истине у доба политике

 Данас смо сведоци поражавајућих збивања: теолози се изопштавају од Путира, а владике прогоне само зато што се њихова савест не поклапа са државном политиком. Гледајући те призоре, човек не може а да се не запита – где је у тим одлукама Христова љубав? Где је нестао дух Апостола Петра? Зар у тим срцима више нимало не одјекује Павлова 'Химна љубави' (1. Кор. 13)?

Страшно је када духовни пастири постану политичари и слуге пропадљиве власти. Коме они тада служе? Ако изопштаваш брата због идеологије, ти не браниш Цркву – ти је разапињеш. Да ли су ти људи, заслепљени сјајем престола и моћи, уопште свесни Бога? Заборављају ли да ће пред Лице Господње изаћи без чинова, без полиције и без политичке заштите?

Тамо где престаје праштање и подизање ближњег, а почиње прогон неистомишљеника, ту престаје хришћанство. Црква која прогони своју децу зарад политичког мира са државом, губи свој апостолски призив. Она постаје 'празно звоно и кимвал који звечи', јер је изгубила суштину – Љубав која не тражи своје.

Позив на јединство у Живом Христу

Зато, браћо и сестре по Христу, не дозволимо да нас међе и називи зауставе на путу ка Спасењу. Одбацимо ове вештачке поделе на ''националне цркве'' које служе земљи, и чврсто се држимо Истинске Христове Цркве која једина води у Царство небеско. Наш идентитет није у презимену, нацији или држави, већ у Путиру и делу љубави које чинимо за човека поред себе.

Будимо ми та Црква која не прогони, већ грли. Будимо ми они који подижу пале, без обзира на то како се они зову или којој партији припадају. Јер на крају времена, Господ нас неће питати коју смо заставу носили, већ колико смо Њега у другима волели. Све остало је пролазно, само су Дела Љубави вечна.