ГДЕ СУ ДАНАС АПОСТОЛИ?

 

Сишао је са Неба као Син Божији, право у људску прашину. Између небеске славе и земног јада одабрао је пут ка грешницима, паћеницима и болеснима, не да би их посматрао са висине, већ да би са њима био у директном, живом контакту. Својим доласком, Христос је поставио закон који су Његови Апостоли примили као једини пут: љубав која снисходи.

Плодови тог смиреног дела остали су записани као вечни путоказ: 'И беху постојани у науци апостолској, и у заједници, и у ломљењу хлеба, и у молитвама.' (Дела Апостолска 2:42). У овој краткој реченици сабрана је читава суштина хришћанства — вера која није теорија, већ заједница која дише истим ваздухом и истим болом као и свет који је окружује.

 Данас, када посматрамо институционалне оквире у којима живи наша вера, не смемо пасти у замку осуде. Организација је потребна, али она никада не сме постати зид који заклања Лик Христов. Апостолство није само историјски чин; то је стање срца које гори за другог човека.

Тајна 'Дела Апостолских' није у томе што су они били непогрешиви, већ у томе што су били присутни. Снага њиховог сведочења није лежала у раскоши или ауторитету титуле, већ у жуљевитим рукама које су грлиле одбачене. Они нас подсећају да сваки хришћанин, а нарочито они који су позвани да буду пастири, морају изнова проналазити пут из својих сигурних лука у немирно море људске свакодневице.

Јер, истинска висина у Христу се не мери престолом, већ дубином до које смо спремни да се сагнемо како бисмо подигли брата. Ако је заједница коју су Апостоли изградили била заснована на ломљењу хлеба, онда је наш данашњи задатак да ломимо сопствени его, сопствени комфор и своје време, како бисмо изградили живи храм у срцу ближњег. Само тако 'Дела' престају да буду књига коју читамо и постају живот који дишемо.

ГДЕ СУ ДАНАС АПОСТОЛИ?

 Где су данас Апостоли? Тражимо их у тишини високих манастирских зидина и под сјајем позлаћених митри, али срце изнова поставља исто питање: где су они храбри ученици који се не плаше изазова свог времена?

Где су они који данас, као некада, залазе тамо где је тама најгушћа — међу сиромашне чији је вапај нем, међу болесне које нико не посећује, међу оне које свет презире и одбацује? Да ли се апостолска доктрина, створена на ветрометини света, тихано повукла у мир епархијских дворова?

Понекад се запитамо: да ли је понизност која је преобратила васељену прерасла у недодирљивост која се правда 'светошћу чина'? Да ли је онај босоноги ход по врелој пустињи, који је носио Радосну вест, негде успут замењен за удобност затамњених стакала, кроз која се свет види, али се више не осећа његов прах и зној?

Апостолство није музејски експонат нити само део славне прошлости. Оно је позив на непрестани излазак из сопствене зоне комфора. Хришћанство које не боли, које не прља руке у служењу и које не силази у прашину људског очаја, ризикује да постане само лепа љуштура без живог садржаја. Христова љубав није била недодирљива — она је била распета.

 НЕУСТРАШИВА ВЕРА!

 Тамо је лежао човек хром од рођења који је просио милостињу. Петар му тада изговара речи које су дефиниција апостолског сиромаштва и духовне силе:

"Сребра и злата немам, него што имам то ти дајем: у име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи!" (Дела Апостолска 3:6)

 Тајна неустрашивости Апостола лежи у њиховој светој слободи. Када Петар испред храмовних врата изговара: 'Сребра и злата немам, него што имам то ти дајем', он открива највеће богатство Цркве. Он нема институцију иза себе, нема заштиту закона нити сигурност трезора. Он има само Име које је изнад сваког имена.

Да ли смо данас, у својој жељи да осигурамо спољашњи сјај, изгубили ту храброст да пред свет изађемо празних руку, а пуног срца? Апостолска вера није тражила сигурност у папирима и поседима, већ у живом Христу. Они су били неустрашиви јер нису имали шта да изгубе, осим самог Христа — а Он им је био све.

 Апостоли нису читали дуге спискове молби; они су изговарали Име пред којим трепери свака твар. У том кратком позиву Христу била је сабрана читава васиона вере. Данас, међутим, често сведочимо једној другој крајности: читамо молитве од десет страна, намењујемо их за ову или ону потребу, за напредак, за здравље, за успех... Свели смо веру на молитвене технике и дуге обрасце, али где је она сила Речи која као гром потреса темеље бића?

Можда се сила изгубила зато што смо молитву претворили у администрацију духа. Читамо речи, али не пуштамо Живог Христа да говори кроз нас. Заборавили смо да за чудо није потребно много речи, већ много вере. Апостоли су исцељивали јер су у Имену Христовом живели, а ми то Име често само изговарамо као формулу, док су нам мисли заробљене у бригама овога света.

Сила вере не лежи у дужини молитвеника, већ у чистоти срца које призива Господа. Може ли се наша вера поново спустити из ума у срце, да реч поново постане делатна, а не само прочитана? Да ли смо спремни да поново поверујемо да је за преображај света довољно само то једно Име, ако Га носимо у себи са истом неустрашивошћу којом су га носили они босоноги рибари?

Гледајући уназад, ка прашини коју су за собом остављали Апостоли, не можемо а да се не запитамо: када је једноставно 'брате' прерасло у бесконачне редове звучних титула? Митрополити, епископи, владике... Свака та реч носи тежину историје и организације, али да ли носи и ону исту тежину духа коју је носио Петар док је, без икакве титуле осим 'ученик', подизао хроме?

Можда је време да се подсетимо да пред Лицем Господњим ниједна титула неће зацелити рану, нити ће иједан чин сам по себи отворити врата Царства. Апостоли су мењали свет јер су били Христови, а не зато што су били Високи или Преосвећени. Данас, више него икада, свету не требају звучна имена под куполама дворова, већ живи људи који ће, без обзира на одежду коју носе, бити способни да проговоре језиком оне прве, непатворене љубави.

На крају, остаје само једна истина коју нам Апостоли добацују кроз векове: 'Сребра и злата немам, али што имам — то ти дајем.' Нека то буде мера и нашег хришћанства данас. Мање злата, више силе. Мање дворова, више путева. Мање титула, а више Имена Христовог које лечи. Јер свет неће спасити администрација, већ онај исти пламен који је сишао на њих — пламен који не светли да би га видели, него гори да би некога угрејао.

Има ли данас АПОСТОЛА?

Сама реч апостолос значи „посланик“. Дакле, апостол може бити свако ко прихвати да буде послат од Бога ка људима.

Сваки крштени човек је примио исту ту силу коју су Апостоли примили у Сионској горници. Разлика је само у томе колико ми тај дар разгоревамо, а колико га пуштамо да се угаси под пепелом свакодневице.  Ми јесмо „рукоположени“ Духом Светим. То се догодило на нашем крштењу и миропомазању. Када свештеник каже „Печат дара Духа Светога“, то је наша лична Педесетница. Ако се причешћујемо истим Телом и Крвљу којом су се они причестили на Тајној Вечери, онда у нашим венама тече иста та „апостолска“ крв. Ми нисмо само посматрачи историје, ми смо настављачи. Ученик није само онај који седи у клупи и слуша, већ онај који излази из школе и примењује научено. Наша „школа“ је Литургија, а наше поље рада је свет изван врата храма.  Мајка која своју децу учи љубави упркос немаштини је апостол. Лекар који не гледа на сат док теши болесника је апостол. Комшија који ти не суди, него ти пружа руку у блату — он је послат.

 У раној Цркви, услов да неко буде апостол био је да је сведок Васкрсења.Сведок Васкрсења је свако ко у свом животу показује да је живот јачи од смрти, а љубав јача од мржње. Када ти неко учини неправду, а ти му узвратиш миром — ти сведочиш Васкрсење. Тиме постајеш апостол. Апостол је онај ко је спреман да ризикује свој комфор, свој углед и своју „памет“ ради истине. То је човек који не калкулише: „Шта ћу добити ако ово урадим?“, већ пита: „Шта Господ жели да урадим?“.

 Ко, дакле, данас може бити апостол? Можда ће вас изненадити, али то није само онај који носи камилавку и жезал. Апостол је свако ко је спреман да буде Христов глас тамо где сви ћуте, и Христова рука тамо где сви окрећу главу.

Апостол је обичан човек који је одлучио да његово срце више не буде двор у који се бежи од света, већ кућа отворених врата. Свако од нас ко каже: 'Господе, ево ме, пошаљи мене' — постаје део оних неустрашивих који мењају свет. Титула се добија од људи, али апостолство се добија од Духа, у оној мери у којој смо спремни да изгубимо себе да бисмо пронашли Бога у ближњем.

На крају, истина је једноставна и величанствена: Апостолство није само за изабране под златним куполама. Сви ми који носимо Име Христово, који се хранимо Његовим Телом и који призивамо Његовог Духа, ми смо Његови ученици. Свако од нас је рукоположен невидљивом руком Духа Светога у тренутку када је изашао из крстионице.

Ми смо ти који данас треба да пишу нове странице 'Дела Апостолских'. Наша молитва је гром, а наша љубав је чудо које свет чека. Не тражимо, дакле, Апостоле у даљинама и престолима – погледајмо у своје срце и своје руке. Јер ако Христос живи у нама, онда су и Његови Апостоли данас овде, међу нама. Свако од нас је позван да изговори оно судбоносно: 'Сребра и злата немам, али Христа ти дајем.' И тада, и само тада, свет ће заиста устати и ходити.