Говори да те разумем

 

Све је почело из дубоке пастирске љубави свете браће Ћирила и Методија. Они нису веровали у "свете језике" (тадашњу тројезичну јерес која је признавала само хебрејски, грчки и латински). Они су створили старословенски језик управо зато да би обичан човек могао да чује Бога на свом језику. Тада је тај језик био жив, разумљив и практичан. То је био чин демократизације вере кроз љубав.

 Ако се вратимо у девети век, видећемо два брата, Солуњане, који чине незамисливо: преводе свете књиге на језик 'варвара' да би их Бог загрлио њиховим речима. То је био тријумф љубави над формом.

Нажалост, негде успут, тај пут према човеку је зарастао у коров архаизама. У 18. веку, бежећи од једне опасности, прихватили смо језик који није био наш, верујући да ћемо тако сачувати веру. Али вера се не чува у теглама са формалином. Данас, у 21. веку, суочавамо се са тужном истином: Литургија, која треба да буде врхунац наше заједнице са Богом, за већину верника је постала 'диван звучни амбијент' чији смисао не допире до свести.

Као да вољеној особи пишемо писмо на језику који ни ми ни она не познајемо добро, само зато што нам је неко рекао да то звучи 'свечаније'. Зар љубав не тражи најискренију, најпростију и најјаснију реч? 

 Света браћа Ћирило и Методије су 863. године кренули у Моравску. Њихова кључна борба била је против „тројезичне јереси“ (веровања да су само грчки, латински и хебрејски свети језици).  Они су доказивали да је сваки народни језик свет ако се на њему слави Бог. Тадашњи старословенски је био заправо говорни језик Словена из околине Солуна – дакле, потпуно разумив обичном човеку. Срби су развили своју варијанту, српскословенски језик. На том језику су писали Свети Сава, Доментијан и Теодосије. То је био језик наше средњовековне државе и духовности. Иако је имао узвишен стил, он је био органски повезан са народним говором. Верник је тада могао да осети блискост са текстом јер је то био „његов“ језик у свом најсвечанијем облику. Током Велике сеобе Срба (1690), српска црква под притиском Аустроугарске (покушаји унијаћења) тражи помоћ од Русије. Године 1726. стиже први руски учитељ Максим Суворов, а 1733. Емануел Козачински. Тада се у наше школе и цркве уводи рускословенски језик. Он постаје званични језик Српске православне цркве. Овде се догодио парадокс. Да бисмо сачували веру од једне туђине, прихватили смо језик друге. Наш аутентични српскословенски је замењен хибридом који Србима никада није био матерњи.  Свети Архијерејски Сабор СПЦ је још 1964. године донео начелну одлуку да се у Литургији може користити народни језик, али се то у пракси спроводи веома споро и парцијално. Данас просечан верник разуме мање од 20–30% текста Литургије (углавном рефрене попут „Господи помилуј“). Комплексне молитве (Анафора, молитве верних) остају потпуно непознате.

 У 21. веку имамо ситуацију да мајка не разуме молитву која се чита над њеним дететом на крштењу. Имамо ситуацију да млади људи, жедни смисла, остају пред зидом језика који звучи магијски и далеко, уместо пастирски и блиско.

Да ли је љубав практична? Јесте. Она жели да је разумеју. Ако је Христос говорио језиком својих савременика, а Апостоли језиком људи којима су се обраћали, коме ми служимо чувајући језик који више никоме није жива реч?

 „Јер ако језиком не дате разумљиву реч, како ће се знати шта се говори? Јер ћете говорити у ветар.“ (1. Кор 14:9)

 „Али у Цркви волим рећи пет речи умом својим, да и друге поучим, неголи хиљаде речи непознатим језиком.“ (1. Кор 14:19)

 Док свештеник у свечаном ходу износи Јеванђеље, за певницом се певају Блаженства. То је тренутак када се небо спушта на земљу. Чтец или хор изговарају суштину наше вере, највећа обећања која је Бог икада дао човеку. Али, шта се догађа у срцу верника који стоји у наосу?

За већину нас, то певање је само прелепа мелодија. Ми препознајемо почетак, знамо да је то нешто важно, али суштина нам клизи кроз прсте. Када чтец изговори: 'Блажени милостиви, јер ће бити помиловани', ми би требало да задрхтимо од наде. Када каже: 'Блажени чисти срцем', требало би да се запитамо о својој чистоти.

Уместо тога, ми се боримо са архаичним облицима речи, покушавајући да у глави 'преведемо' оно што слушамо, док нам за то време мисли већ одлутају. Какав је то парадокс љубави: Бог нам се обраћа, а ми Га не разумемо јер чувамо језик који више не говори никоме.

 Често ћете чути да је црквенословенски „свети језик“ који се не сме дирати. Али, коју светињу чувамо ако изгубимо човека? Ако верник стоји пред Богом као пред зидом од хладног камена, уместо да буде на Гозби љубави?

 Третирати језик као „магијску формулу“ која деловањем свог звука (а не значења) доноси благодат, заправо је корак уназад, ка паганству. Бог није магија. Бог је Отац који жели да Га деца разумеју. Музеј чува предмете који су престали да се користе. Литургија, ако је заиста „Заједничко дело“, мора да користи оруђе које сви поседујемо – наш матерњи језик. То је језик на којем плачемо, на којем се смејемо, на којем изговарамо „волим те“. Ако те речи нису достојне олтара, онда ни ми нисмо достојни Бога.

Отпор према српском језику често долази из страха да ћемо изгубити „мистичност“. Али права мистика је у сусрету личности, а не у неразумевању падежа. 

Литургија је надахнуће које треба да нас носи кроз целу недељу. Како да ме надахне нешто што је остало закључано у 18. веку? Жива реч тражи жива уста и живу уши.

Време је да признамо себи: љубав према традицији не сме постати изговор за духовну лењост. Ако заиста волимо своју веру, желећемо да је сви разумеју – и дете на првом причешћу, и старац који тражи утеху, и млади човек који тражи смисао у хаосу 21. века.

Литургија није архив историје Словена. Она је догађај Царства Божијег овде и сада. Нека то Царство проговори језиком наше мајке, наше деце и нашег срца. Јер само тада, када изговоримо 'Амин' из дубине разума и љубави, ми заиста постајемо Сабор са Богом. Немојмо дозволити да језик буде препрека тамо где је Христос поставио Мост.

 

На крају, остаје нам само једна истина коју је Сам Христос изговорио, подсећајући нас да речи нису само звук, већ Дух и Живот. Ако те речи не разумемо, како ће нас оне оживети?

'Дух је онај који оживљава; тело не помаже ништа. Речи које вам ја говорим дух су и живот су.' (Јован 6:63)

Нека наш одговор на ту Љубав буде једноставан – отворимо врата својих храмова и својих срца језику који разумемо, да би те речи Духа заиста могле да постану наш Живот.