Између биологије и Благодати: Зашто менструација није препрека за Путир?

 

 У савременом црквеном животу често се суочавамо са једним парадоксом који тихо изједа веру многих жена: док проповедамо о Богу који је Љубав и Слобода, на прагу Свете Чаше постављамо биолошке баријере. Питање причешћивања жене током менструалног циклуса постало је поље на којем се ломе копља између „обичајног права“ и јеванђељске истине. Време је да ствари назовемо правим именом:

Бог није створио ништа нечисто

Онима који жену у циклусу називају „нечистом“, морамо поставити суштинско питање: Ко је творац женског тела? Ако верујемо да је Бог створио човека, мушко и женско, и да је све што је створио „добро веома“, како се усуђујемо да један од основних репродуктивних процеса прогласимо препреком за Свету Тајну?

Тврдити да је менструација нечистота која одваја од Бога јесте теолошка грешка – то је индиректна оптужба против самог Творца. Свети Атанасије Велики у својој посланици Амуну јасно поручује: „Ако верујемо да је човек дело Божијих руку, како је могло од чисте Силе постати оскврњено дело?“ Духовно је неписмено мешати хигијену са Благодаћу.

Христос против фарисејства: Лекција о крвоточивој жени

Највећи аргумент против сваке забране је сам Господ Исус Христос. Сетимо се жене која је дванаест година патила од течења крви (Матеј 9, 20-22). Према старозаветном закону, она је била оличење нечистоте. Ипак, она у својој невољи чини „незамисливо“ – дотиче самог Бога.

Да ли се Христос повукао у ужасу? Да ли је рекао да Га је оскврнила? Не. Он је зауставио време да би је похвалио пред свима. Он није рекао „Твоја хигијена те је спасла“, већ „Вера твоја спасла те је“. Ако Христос није презирао њен додир, како Црква – која је Његово Тело – може презирати жену која са истом том вером прилази Чаши?

Духовни процес изнад земно-хемијског

Причешће је заједница духа са Живим Богом.Не можемо а да не приметимо исправно, тело је земно и оно се враћа у прах, док душа тежи Небу. Благодат Божија је огањ који прождире сваку нечистоту, али она не прождире биологију, већ је освећује.

Како је могуће да се за Чашу сматра достојним човек који у срцу носи гнев, завист или осуду (што су стварне духовне нечистоте), а да се жена, која је у свему чиста пред законом љубави, одбија због природног тока свог тела? То је замена теза која хришћанство претвара у магијски ритуал ритуалне чистоте, карактеристичан за паганство и стари закон, а не за слободу деце Божије.

Глас оних који су знали: Патријарх Павле и Свети Григорије

За оне који траже „потврду са врха“, имамо јасне путоказе. Свети Патријарх Павле је у својим радовима демистификовао овај табу, објашњавајући да су старозаветне забране биле хигијенске природе. Данас, у веку савремене хигијене, те забране су изгубиле чак и свој практични смисао.

Још у 6. веку, Свети Григорије Двојеслов је писао: „Жени не треба бранити да улази у цркву... нити јој треба ускраћивати Свето Причешће. Јер немогуће је њој уменити у грех оно што је примила од своје природе.“

Закључна реч: Не бојте се Бога, бојте се незнања

Тужно је што се и данас међу неким свештеницима негују неука учења која спотичу верни народ. Сваки свештеник који забрањује причешће због циклуса, свесно или несвесно, ставља Мојсијев закон изнад Христове жртве.

Бог није судија који стоји са лабораторијским налазима на улазу у Цркву. Он је Отац који чека своје чедо. Женско тело је храм живота, а не извор срама. Не дозволимо да сенке прошлости и незнања заклоне светлост Чаше која је „лек бесмртности“ за сваког човека – без обзира на његову биологију.

Време је да престанемо да меримо Благодат аршинима закона који је Христос давно испунио и преобразио. Бог коме се клањамо није Бог мртвих правила, већ Бог живих душа. Он нас не дели на чисте и нечисте по крви која тече нашим венама, већ по љубави која гори у нашој души. Свака забрана изречена из незнања само је ехо оних фарисеја који су Христа осуђивали што лечи у суботу и што дотиче грешнике.

Зато, када осетите терет туђих предрасуда, сетите се само једне чињенице: Господ није дошао да спасе биологију, већ човека. Свакој жени која у страху стоји пред Чашом, Христос и данас поручује исто оно што је рекао крвоточивој жени пред зачуђеном гомилом:

„Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је; иди у миру.“ (Матеј 9, 22)

У том миру – духовном, а не телесном – лежи суштина наше вере. Христос вас не чека са списком забрана, већ са испруженим рукама, говорећи свима нама: „Пијте из ње сви“. Не „мушкарци само“, не „телесно беспрекорни“, већ сви који су жедни Живота Вечног. Јер крв која нас спасава није наша, него Његова.