Пост између кухиње и Царства Небеског: Да ли постимо Богу или стомаку?
Улазимо у период који често, на своју штету, сводимо на питање кухиње. Али ако застанемо и ослушнемо ехо векова, видећемо да је пост заправо наш излазак из Египта – из ропства сопственим нагонима у слободу деце Божије. Како нам Апостол Павле поручује: „Све ми је дозвољено, али ми све не користи; све ми је дозвољено, али нећу да ишта овлада мноме.“
1. Покајање: Сузе које чисте вид
Пост без покајања је само исцрпљивање организма. Покајање (метаноја) није суви списак грехова, већ тренутак када, изгладнелог стомака, коначно осетимо глад за својим истинским Домом. Телесна немоћ нам је дата да бисмо сломили кичму сопственој гордости. Када осетиш дрхтавицу због глади, нека те она подсети на дрхтавицу душе која је изгубила заједницу са Творцем. Тек тада молитва постаје крик, а не само рецитација.
2. Замка монашких типика у свету
Једна од највећих духовних опасности данас јесте када верници који живе у свету, подижу децу и раде тешке послове, покушавају да буквално копирају монашке типике поста. Морамо разумети: типик је писан за анђеоски чин у специфичним условима манастира. Ако твој „пост на води“ производи гнев, нервозу према укућанима и исцрпљеност која те спречава да се молиш, онда твој подвиг није од Бога. Свети Оци нас уче расуђивању – боље је јести месо са смирењем и свешћу о својој немоћи, него постити најстроже, а пуцати од гордости и презира према онима који не могу исто. Пост не сме бити мука за твоју породицу, већ мир за твоју душу.
3. Молитва: Дисање душе
Пост је припрема земљишта, а молитва је семе. Постити без молитве је исто што и орати по пустињи – трудиш се, а ништа не рађа. Она је кисеоник који не дозвољава посту да се угуши у формализму. Када затвориш уста за храну, отвори срце за Господа. Тада пост престаје да буде терет и постаје крила која те уздижу изнад свакодневице.
4. Милосрђе: Математика Христове љубави
Пост који не рађа милостињу је мртав подвиг. Свети Оци су били неумољиви: Оно што си ускратио свом трбуху, не припада теби, већ оном коме су ребра изашла од глади. Ако твој пост значи само већи салдо на рачуну на крају месеца, ти си само штедео новац, а не душу. Прави подвиг је када твоје уздржање постане некоме оброк, твоја тишина некоме утеха, а твој вишак времена посета болесном. То су „калорије“ које Небо признаје – жртва која пријатно мирише пред Господом.
5. Пост свих чула и снага праштања
Свети Јован Златоусти нам дијагностикује стање: „Какав је добитак када не једемо птице и рибе, а гриземо и прождиремо своју браћу?“ Истински хришћанин пости свим својим бићем:
Пост очију: Да у сваком човеку видиш икону Божију, а не повод за осуду.
Пост ушију: Да остану глуве за клевете и празне приче.
Пост руку: Да престану да грабе и науче да се шире у загрљај.
Најважније од свега: Праштање. Можеш живети на ваздуху, али ако у теби тиња гнев према ближњем, твој пост је увреда за Крст. Без праштања, пост је само дисциплина демона који такође не једу, али не престају да мрзе.
Круна суштине: Вечно христољубље
Пост је учионица која нас припрема за живот који не престаје. Наш циљ није само да „изгурамо“ до Васкрса, већ да из поста изађемо као нови људи. Нека твоја понизност не буде маска коју носиш четрдесет дана, већ нова кожа твоје душе.
Истински пости само онај коме је љубав према Христу и ближњем постала преча од било ког залогаја. Нека наш пост започне у срцу, прође кроз дела љубави и заврши се у загрљају Васкрслог Господа.
Коментари
Постави коментар