Смрт је прелаз а не крај...

 

 

Где су наши вољени?

Вече уочи Задушница доноси тишину која притиска. У тој тишини, успомене постају гласне, а недостајање физички опипљиво. Из те дубине, у свакоме од нас извиру вапаји срца који не престају: „Где сте? Да ли нас чујете? Како сте тамо, у тој непознатој даљини?“

Није ли свако од нас у срцу задобио ту смртну рану изгубивши ближњег свога? О, какав понор, каква рупа испуњена црним мраком стоји и говори како смрт незасито усисава сваки живот, сваки осмех и сваку наду. Изгледа као да је мрак коначни победник и да све што смо волели нестаје у тишини земље.

Али ту таму поразио је Син Божији, Исус Христос.

Он није стајао по страни. Он је закорачио у саму срж нашег бола. Дозволио је да Га иста та смрт „усиса“, да би је изнутра разнео Својом божанском светлошћу. Наша питања „Где сте?“ налазе одговор у Христовом обећању. Наши вољени нису у тами понора, већ у наручју Онога Који је смрт претворио у сан из којег се буди за Вечност.

Ја ходим за Твојом светлошћу, Сине Божији, Ти ме храниш вечним животом.

Ти си победио смрт васкрснувши! Док живим наспрам Тебе, благодат Твоја грли ме вечним животом Царства Небеског већ овде и сада. Ми не чекамо вечност да бисмо почели да живимо – вечност почиње у тренутку када свој бол предамо Њему.

Смрт није крај, смрт је прелаз.

И заигра душа од радости када помисли да ће срести Тебе, Спаситеља нашег Исуса Христа. Тада молитва престаје да буде набрајање обичаја и постаје живи загрљај. Сутра не идемо на место пораза. Идете на место где се чека зора. Палимо свећу не да бисте осветлили мрак споменика, већ да бисте прославили Светлост која је већ победила свет.

Не бојте се тишине и не робујте пукој форми. Бог није књиговођа који чекира наше обичаје, већ Отац који чека да Му се обратимо. Свако дело љубави, сваки опроштај и сваки вапај упућен Христу вреди више од хиљаду ритуала.

Јер љубав је јача од смрти, а Христос је јачи од гроба. Христос Воскресе и радост донесе!