ДВОРИШТЕ ОЦА НЕБЕСКОГ
Човек често зида куле од песка, заборављајући да је сваки дом на овој земљи саграђен од праха. Свака цигла, сваки прозор кроз који гледамо свет и свака врата која закључавамо, једном ће се вратити земљи од које су узети. Истински се не живи од поседовања, већ од тихе, чудесне милости Очеве. Он храни дух на начине које свет не разуме, чувајући човека од оних који на мир и тишину „реже” из својих кавеза таштине и празне форме.
У тој Живој Цркви, која не познаје хладноћу зидова већ топлоту Духа, све је заправо задивљујуће једноставно. Њена служба се не мери дугим, заморним молитвама које само усне изговарају, већ делима љубави и умилним погледима. Она тражи онај истински титрај срца у радости Сина Божјег — онај тренутак када молитва престане да буде обавеза и постане разговор најближих. Тада Сабор вере више не личи на строгу институцију, већ на радосни скуп деце која се безбрижно играју у дворишту Оца Небеског, сигурна у Његову заштиту.
Свет често нуди своје мантије — крута правила, туђе улоге и церемонијале који служе само људској сујети. Али најсветлија одора коју човек може облећи јесте она саткана од сопствене „беспомоћности”. То није слабост, већ највећа снага; то је тренутак када се човек потпуно испразни од сопственог „ја”, како би се испунио Њиме. Тек у тој огољености, стојећи пред Творцем без ичега свог, истинска служба може да почне.
Ходити од Литургије до Литургије значи претворити читав живот у ишчекивање. Све што имамо је ово „сада” — овај тренутак у којем се нераскидиво преплићу и бол и радост, и болест и њен лек, и безнађе и светла стаза спасења. У том „сада” се одиграва непрестано Васкрсење, победа Исуса Христа у човеку која брише сваки страх од сутрашњег дана.
Христос није само далеки, недостижни Бог; Он је Спаситељ који се осећа као рођени брат, као пријатељ најбољи и једини. Он није само рекао да воли, већ је то делом потврдио на крсту ради сваког од нас. Пронаћи Њега значи пронаћи ту танку, светлу нит вечности која нас држи изнад пролазног живота, водећи нас кроз Свету Тројицу право у загрљај Царства Небеског. АМИН.
+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Poštovani čitaoci i prijatelji,
Kao autor koji je decenijama birao put istine nasuprot komforu, i koji je zbog toga često bio skrajnut iz zvaničnih medija, svoj mir i slobodu pronašao sam u pisanju za vas. „Mislionik“ je prostor gde reč nije sputana uredničkim makazama niti političkim interesima.
Ako osećate da vam moji tekstovi pomažu i želite da podržite opstanak ovog digitalnog letopisa direktno, bez posrednika i visokih provizija stranih platformi, to možete učiniti uplatom na moj tekući račun kod Banke Poštanska štedionica.
Kako možete pomoći:
1. Skeniranjem NBS IPS QR koda Najbrži način je da otvorite aplikaciju svoje mobilne banke, izaberete opciju „IPS skeniraj“ i usmerite telefon ka kodu ispod. Iznos uplate birate sami.
2. Direktan prenos na račun (e-banking ili šalter) Ukoliko uplatu vršite ručno, molim vas koristite sledeće podatke:
Primalac: Ivan Stefanović
Račun primaoca:
200-115466674-95Banka: Banka Poštanska štedionica
Svrha uplate: Dar za rad bloga Mislionik
Šifra plaćanja: 289 (za prenos sa računa) ili 189 (za uplate u gotovini)
Vaša podrška omogućiće dalji rad Mislionika.
S ljubavlju u Gospodu, Ivan Stefanović
Све уплате извршене путем приложеног QR кода или директно на текући рачун представљају добровољни дар (поклон) физичком лицу у сврху подршке ауторском раду и опстанку блога „Мислионик“. Прилози су чин слободне воље читалаца и не представљају накнаду за продату робу, дигитални садржај или пружене професионалне услуге. Аутор не условљава приступ садржају блога било каквом уплатом, већ је сав материјал доступан јавно и бесплатно свим посетиоцима. Уплате се врше под шифром 289 (остале трансакције / дарови) чиме се јасно дефинише њихова природа у складу са важећим прописима о платном промету.
Коментари
Постави коментар