НЕТВАРНА СТВАРНОСТ: ТРИ ДАНА У ЗАСЕДИ ЗА СВЕТЛОСТ

 

Фото: Иван Стефановић 

ИЗМЕЂУ ТМИНЕ И ТИШИНЕ: ТРИ ДАНА КОД КОЛОСА

У свету где се речи забрањују, а мисао покушава укалупити, дивљина остаје једина редакција у којој нема цензуре. Тамо, изнад Косјерића, где се небо спаја са планинским масивима, ја не идем у шетњу. Идем на задатак који траје минимум три дана. Идем да се подсетим ко сам када се угасе екрани и утихне бука друштвеног диктата.

Калибрација вида и тест сопствености

Када закорачиш у дивљину, прво што осетиш је сопствена мајушност. Природа је колос који те може прогутати ако је не поштујеш, али ако играш по њеним правилима, ти си добродошли гост. Ту се дешава чудо – моје чуло вида се калибрише. Дубина шуме, текстура коре, покрет дивљачи у даљини... моје очи се враћају својој исконској сврси. Када се вратим кући, вид ми је оштрији; наочаре за читање постају сувишне јер сам три дана гледао у саму срж постојања.

Ноћ у шуми је посебан тест. То је борба да тмина и непознати звуци не згњече твоју сопственост. Слух постаје радар. Сваки пуцкет гранчице је информација. Фокусиран си на основно: ватру која ти чува леђа и безбедност која ти чува главу. У тој тами, човек је сам са собом, без маски и титула. Ко преживи ту тишину, спреман је за награду.

Десет минута нетварне стварности

А награда долази са праском зоре. То су оних десет минута када сунчеви зраци постају нетварно стварни. У том тренутку, мој Nikon D750 престаје да буде само машина, а ја престајем да будем само фотограф. Хиљаду птица поје новом дану у хору који те изува из ципела. Ниси више на земљи; у некој си другој димензији коју сви ми вечито тражимо, а ретко налазимо у градском сивилу. Тај призор ме сваки пут расплаче – не од туге, већ од ганутости пред величином живота који се рађа пред мојим очима.

Иако ми је видео опрема стара, а батерија на малом DJI Pocket-у на издисају, он остаје мој верни сведок. Та „инфузија” са power bank-а је симбол моје борбе – не одустајем упркос ограничењима. Јер истина у кадру је јача од сваке забране.

Фото: Иван Стефановић

 

Порука онима који долазе

Младим људима које водим са собом увек говорим исто: ћутите, слушајте и гледајте детаље. Они долазе у природу, али је често не виде. Желе брзи снимак за успомену, а не схватају да се права слика урезује у душу, а не на меморијску картицу. Учим их да природа не вришти, она шапуће онима који знају да је чују.

Фотографија ће ме подсетити на тренутак, али тај осећај слободе и присуства остаје у мени да живи. То је моја тврђава коју нико не може срушити.