Гле, немам човека...

 

УСТАНИ, УЗМИ ОДАР СВОЈ И ХОДИ

„А беше онде један човек који тридесет и осам година беше болестан. Кад виде Исус овога где лежи, и разуме да је већ дуго времена болестан, рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? Одговори Му болесни: Господе, немам човека да ме спусти у бању кад се замути вода; а док ја дођем други сиђе пре мене. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек, и узе одар свој и хођаше.“

(Јеванђеље по Јовану, глава 5, стихови 5–9)

Браћо и сестре, душе љубљене у Господу,

Постоје тишине које боле јаче од сваког крика. То су оне тишине у којима човек деценијама лежи поред извора помоћи, а не усуђује се да у њега закорачи. Читајући ове редове из Јеванђеља по Јовану, често помислимо на физичку болест, али зар ова бања Витезда није слика многих наших домова и срдаца?

Задржимо се на том страшном признању: „Господе, немам човека“.

Колико је данас међу нама оних, нарочито сестара наших и мајки, које у самоти свога страдања шапућу те исте речи? Оне које годинама трпе гнев, увреде и мрак туђе гордости, верујући да је њихова „узетост“ непроменљива судбина. Попут овог болесника који је тридесет и осам лета гледао у воду чекајући туђу руку, многе душе данас чекају да се онај који их повређује промени, да мрак сам од себе постане светлост, или да се појави неко ко ће их избавити.

А Господ не нуди утеху у чекању, већ поставља најважније питање: „Хоћеш ли да будеш здрав?“

То није питање о телу, већ о вољи. То је тренутак у којем Бог тражи твој пристанак да те ослободи окова које ти је други наметнуо, али које си ти, у својој утучености, почела да прихваташ као своје. Христос болеснику не тражи помагача, нити му обећава да ће вода вечито бити мирна. Он му враћа достојанство речима које ломе сваки ланац: „Устани, узми одар свој и ходи!“

Твој „одар“, сестро, то је твој страх, твоја бол и твоја деценијска утученост. До јуче је тај одар носио тебе, прикивао те за земљу и уверавао те да си безвредна. Данас, у љубави Христовој, ти си та која узима тај одар у своје руке. Он постаје сведочанство твоје победе, а не твоје срамоте. Хришћанско смирење није пристанак на гашење лика Божијег у себи. Љубав није тамница у којој један расте тако што другога понижава. Свако ко те убеђује да је твоје страдање под ногама насилника „крст који мораш носити“, вара се и не познаје Духа Светога.

А ти, који другога држиш у страху – чуј и дрхти.

Зар мислиш да Господ не види сузу која у потаји кваси јастук? Зар мислиш да се твоја „побожност“ у храму и твоје „домаћинство“ пред људима не топе као восак пред огњем Истине? Ти си онај који је болеснику из бање Витезде деценијама заклањао пут до воде. Ти си онај који му је говорио да „немам човека“, како би он веровао да има само тебе – свог џелата преобученог у заштитника. Знај, свака твоја груба реч, сваки твој стисак који ломи вољу, ране су које наносиш самоме Христу. Можеш преварити суд људски, али не можеш сакрити тмину своје душе од Онога који испитује срца.

И где смо ту ми, околина која посматра?

Где су сви они који пролазе поред бање? Зар нисмо и ми постали та „околина“ која окреће главу? Кукавичлук смо назвали мудрошћу, а равнодушност миром. Лакше нам је да осудимо жртву што нема снаге да устане, него да признамо сопствену немоћ да будемо тај „човек“ којег она чека. Својим ћутањем ми џелату дајемо легитимитет, а својој сестри у невољи стежемо омчу око врата. Не допусти да твоје ћутање буде зид о који се разбија последња нада онога ко пати. На Страшном суду нећемо одговарати само за своје речи, већ и за своје тишине тамо где је требало грмети од истине.

Бања Витезда није само место у Јерусалиму – то је твоја одлука данас. Вода се заталасала оног тренутка када си осетила да ти срце још увек куца упркос свему. То куцање је Божији позив. Не чекај више „човека“ да те спусти у воду. Погледај у Христа који ти пружа руку. Он ти не каже „остани и трпи док те не нестане“, Он ти каже: Устани и ходи у светлост моје љубави.

Нека твој први корак ка слободи буде твоја најгласнија молитва. Јер васкрсење душе почиње оног тренутка када одбијеш да верујеш у лаж да си заборављена. Ти си кћи Цара Небеског, и нико нема власт да те држи у блату твоје узетости.

Мир вам и радост у Господу. Амин.