Како разголитити змију гордости
Реч о узурпатору престола: Кад Его постане лажни господар
Браћо и сестре,
Сваког јутра када се пренемо из сна, ми бирамо коме ћемо служити: живом Творцу или сопственој сенци. Та сенка у нама, тај его-нарцисоидни карактер, често је лукав – не долази са бичем, већ са огледалом. Он нам шапуће: „Ти си центар света, твоја мука је највећа, твоја права су најпреча.“ Тако човек подиже споменик себи и почиње да му се клања, градећи кулу од сопствене важности.
Где је корен те наше заслепљености? Узрок лежи у духовном слепилу и страху. Бојимо се да ћемо бити небитни ако не вичемо, да нас нико неће видети ако се не наметнемо. Из тог страха наш Его постаје узурпатор. Господ Исус Христос нас у Јеванђељу по Јовану (15, 5) отрежњује јасним речима:
„Ја сам чокот, а ви гране... јер без мене не можете чинити ништа.” Ово је дијагноза нашег стања. Човек који мисли да је сам свој господар је као грана која је поверовала да може цветати без корена. Када престанемо да црпимо живот из Христа, наш „ја” постаје наш једини бог – бог који је увек гладан пажње и вечно незадовољан.
Какве су последице ове службе лажном господару? Горд човек никада није слободан; он је слуга своје репутације. Он нема ближње, већ само публику или непријатеље. У Првој саборној посланици Светог апостола Петра (5, 5) стоји записано:
„Бог се противи гордима, а понизнима даје благодат.” Замислите ту трагедију: сам Творац се противи ономе ко је пун себе! Зато је горд човек у сукобу са целим светом. Он је као нарцис који не види реку која тече поред њега, већ само свој лик у стајаћој води. То води у најдубљу самоћу, јер у срцу препуном Ега нема места ни за Бога ни за човека.
Где је лек и како разголитити тог узурпатора? Јеванђеље нам не нуди понижење, већ ослобођење од терета који нам не припада. У Јеванђељу по Матеју (16, 24) Господ поставља услов за истински живот:
„Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.” Ово „одрећи се себе” значи скинути лажну круну са главе. Тек када Его сиђе са престола, на њега може да седне Христос. Тек тада, када признамо своју праву меру пред Творцем, налазимо оно што нам је обећано у Јеванђељу по Матеју (11, 29):
„Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен у срцу, и наћи ћете покој душама својим.”
Не бојте се да будете мали пред Господом. Само се у смирено срце Бог може уселити. Велики су већ препуни себе, па за Њега нема места.
Реч о маски фарисејства: Кад се Его сакрије иза молитвеника
Ако смо у првој речи разголитили Его који бахато седи на престолу, сада морамо погледати у његово још лукавије лице. Постоји гордост која не псује и не отима, већ пости, дуго се моли и редовно прилаже храму. То је духовни нарцизам – стање у којем човек не користи веру да би се приближио Богу, већ да би се узвисио изнад људи.
Где је корен ове свете обмане? Узрок је жеља Ега да буде „најбољи“ чак и у понизности. То је фарисејски дух који се храни поређењем. У Јеванђељу по Луки (18, 11-12) Господ нам слика тај страшни портрет:
„Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници, или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем.”
Овде Его не слави Бога, него износи извештај о сопственој савршености. Корен је у самоправедности – убеђењу да смо својим трудом „заслужили” Божију љубав. Такав човек више не тражи милост, јер мисли да му она припада по заслузи.
Какве су последице ове маскиране гордости? Последица је окамењено срце. Духовни нарцис постаје судија свету. Он познаје сва правила, али не познаје Љубав. Његова побожност није мост ка ближњем, већ зид којим се ограђује од „грешника”. У Јеванђељу по Матеју (23, 27) Господ жигоше ову последицу најтежим речима:
„Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што сте као окречени гробови, који споља изгледају лепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте.”
Када вера постане маска за Его, човек постаје хладан и немилосрдан. Он више не пева Богу из радости, већ из обавезе да потврди своју исправност. Његова „кућна литургија” постаје представа за сопствену савест, а не живи сусрет са Живим Богом.
Како Јеванђеље разара ову маску? Лек је у повратку на истину цариника. У истој оној причи код Луке (18, 13), видимо лек за духовни нарцизам:
„А цариник издалека стајаше, нити смеђаше очију подигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грешноме!”
Ово је тренутак када Его капитулира. Цариник не нуди Богу списак својих дела, јер зна да пред Бескрајним нико није без мане. Јеванђеље нас учи да се Бог не усељава у „окречене гробове” наше савршености, већ у разбијена срца наше искрености. У Псалму 51 (17) стоји вечна истина:
„Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смерно Бог неће одбацити.”
Браћо, чувајте се „свете гордости”. Она је најтежа за лечење јер човек мисли да је на правом путу док заправо иде у амбис сопственог ега. Нека наша молитва не буде инструкција Богу шта да чини са нама, већ тиха предаја Његовој вољи. Јер тек када скинемо маску праведника, Бог у нама може да види Своје дете.
Реч о смрти Ега: Како умрети да бисмо заиста живели
Дошли смо до најтежег степеника. Наш Его, тај стари узурпатор, највише се плаши једне ствари – да нестане. Он грчевито чува своју слику, свој углед, своје „право” да буде неко и нешто у очима света. Он се боји заборава, боји се пораза, боји се да не буде у праву. Али Јеванђеље нам открива страшну и предивну истину: док год тај лажни господар живи у нама, наша истинска личност лежи у гробу.
Где је корен овог грчевитог држања за себе? Узрок је дубоко неповерење у Бога. Его мисли да ће пропасти ако попусти, ако се не одбрани, ако не победи у расправи. Он не верује да га Бог држи, па покушава да се држи сам за себе. У Јеванђељу по Матеју (16, 25) Господ удара у сам темељ те нарцисоидне тврђаве:
„Јер ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је; а ако ко изгуби душу своју мене ради, наћи ће је.”
Овде нам Христос каже: док год грчевито чуваш ту своју измишљену слику о себи, ти заправо губиш своје биће. Его је кавез, а ми смо поверовали да је то наша кућа.
Какве су последице бежања од ове „духовне смрти”? Они који одбијају да „умру” за свој его, остају затворени у себи као семе у каменој љусци. Нарцисоидност је управо то – семе које се боји земље, боји се влаге и таме, па зато никада не проклија. У Јеванђељу по Јовану (12, 24) Господ користи ту слику из природе да нас поучи:
„Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице падне у земљу и не умре, оно једно остане; ако ли умре, мног плод доноси.”
Последица ега који не жели да умре јесте јаловост. Човек остаје сам са собом, сув и празан, без плодова љубави, без радости давања, без васкршње снаге. Он живи у сталном страху од промене, јер свака промена прети његовом лажном „ја”.
Како нас Јеванђеље васкрсава кроз ову смрт? Лек је у потпуном поверењу. „Умрети за его” не значи престати постојати, већ престати бити заљубљен у свој одраз. То значи допустити Богу да сруши наше зидове како би Он могао да сазида нешто много лепше. У Посланици Галатима (2, 20) Свети апостол Павле изговара реченицу која је коначна победа над нарцисоидношћу:
„А живим не више ја, него живи у мени Христос.”
Ово је тајна Васкрсења наше личности! Када Его коначно ућути, када престанемо да певамо химне својој величини, тада у нама пропева Бог. Тек тада, када „изгубимо” ту лажну душу коју смо сами скрпили од сујете и похвала, ми налазимо своју праву душу која сија светлошћу Христовом.
Браћо, не бојте се те смрти. То није крај, већ једини почетак. Сваки пут када прећутите увреду, када попустите ближњем, када се не похвалите својим успехом – ви убијате по мало тог паразита у себи. И гле чуда: што више Его умире, то сте ви лакши, радоснији и живљи. Јер тек на рушевинама Ега ниче храм Живога Бога.
Реч о служењу: Како рука која даје лечи срце које граби
Стигли смо до самог дела. Можемо ми разумети своју гордост, можемо плакати над својим фарисејством, па чак и желити да умремо за свој Его, али све то остаје само пуста прича ако не изађемо из своје тврђаве и не пружимо руку ближњем. Нарцисоидност је болест примања – она усисава пажњу, љубав и туђу снагу. Служење је супротан смер – оно је лек који насилно, али спасоносно, извлачи човека из самопосматрања.
Где је корен овог лековитог понижења? Узрок нашег исцељења лежи у подражавању Највећега. Его жели да му се клањају, али Христос нам у Јеванђељу по Матеју (20, 28) открива потпуно нову логику постојања:
„Као што ни Син Човечији није дошао да му служе, него да служи и да даде живот свој у откуп за многе.”
Овде Јеванђеље задаје смртни ударац нашој сујети. Ако Творац свемира долази да служи, ко смо ми да тражимо прва места? Служење је тренутак када престајемо да будемо паразити који траже храну за свој Его и постајемо извори који напајају друге.
Какве су последице бежања од служења? Онај ко одбија да служи, остаје заробљен у сопственој „битност”. Његова кућа је увек тесна јер у њој има места само за његово „ја”. Такав човек постаје тврд и немилосрдан судија, увек увређен што му свет не дугује довољно поштовања. У Јеванђељу по Јовану (13, 14-15) Господ нам оставља пример који пече савест сваког гордељивца:
„Кад, дакле, ја опрах вама ноге, Господ и Учитељ, и ви сте дужни један другоме прати ноге. Јер вам дадох пример да, као што ја вама учиних, и ви чините.”
Последица одбијања овог примера јесте духовни мраз. Без служења, наша вера је само теорија, а наш бог је само наше огледало. Када се сагнемо да оперемо ноге ближњем – било да му помогнемо у невољи, саслушамо муку или му опростимо грех – ми физички ломимо кичму сопственом Егу. Не можеш бити горд док си на коленима пред туђим болом.
Како нас Јеванђеље чини великима кроз служење? Право достојанство не долази од титула и образовања, већ од количине љубави коју смо спремни да излијемо. У Јеванђељу по Марку (9, 35) стоји записан закон небеске хијерархије:
„Ако ко хоће да буде први, нека буде последњи од свију и свима слуга.”
То је лек! Сваки пут када потиснеш своју потребу да будеш примећен и ставиш туђу потребу испред своје, ти си победио нарциса у себи. Служење чини човека транспарентним – кроз њега почиње да сија сам Бог. Тада молитва више није „инструкција Богу”, већ жива песма захвалности што нам је дато да будемо Његови сарадници.
Браћо, не тражите велика дела. Оперите „ноге” свом укућанину, свом колеги, свом непријатељу. Јер у том чину смирења, Его нестаје као маглуштина пред сунцем, а остаје Васкрсла Личност која зна да је највећа част на овом свету – бити од користи Богу и људима.
Реч о огледалу гнева: Како препознати змију у недрима
Све што смо до сада рекли о Егу и Јеванђељу стаје у један једини тренутак — у тренутак када вас туђа реч „пецне”. Ту престаје свака прича и почиње истина. Многи се питају: „Како да знам да ли ме је гордост ухватила?” Одговор је једноставан: Погледај шта те љути.
Где је корен наше љутње? Љутња није ништа друго до крик нашег повређеног Ега. У Јеванђељу по Матеју (5, 39) Господ нам даје заповест која ломи сваку сујету:
„А ја вам кажем да се не противите злу; него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други.” Зашто нам је ово тако тешко? Зато што не боли образ, него боли понос. Када нас злурада реч пецне, када нас туђа неправда изведе из тактa, то је знак да смо себе поставили превисоко. Само оно што је надувано може да пукне; само онај ко је пун себе може бити повређен.
Какве су последице нашег „праведног” гнева? Чим се наљутимо на брата због његове речи, ми смо већ пали у мрежу нарцисоидности. Постајемо несрећни јер смо дозволили да туђа несмотреност управља нашим миром. Свети апостол Јаков нас опомиње у својој Посланици (1, 20):
„Јер гнев човечији не твори правду Божију.” Гнев је доказ да је наш Его поново узурпирао престо. Он не трпи критику, не подноси ругање, он захтева поштовање које му не припада.
Како се излечити тим „смехом себи”? Највећа победа над гордошћу није у озбиљности, већ у том спасоносном осмеху над сопственом бедом. Када осетиш да ти крв ври због нечијег пецкања, застани и реци својој души: „Ох, па ти си се погордио, несрећниче!” То је истинска понизност — признати да си још увек мали, још увек осетљив, још увек заљубљен у свој лажни лик.
У Првој посланици Коринћанима (4, 7) Апостол нас пита:
„Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?” Ако знамо да је све у нама дар Божији, зашто нас боли када неко напада „нашу” памет или „нашу” част? Када се човек истински смири пред Богом, онда злураде речи пролазе кроз њега као кроз ваздух. Немају за шта да се закаче, јер нема Ега који би их задржао.
Браћо, научимо се том светом смеху. Кад вас неко увреди, насмејте се својој сујети која би да се брани. Реците себи: „Хвала ти, Боже, што ми кроз овог човека показујеш колико сам још увек горд.” Тек тада ћете осетити слободу коју свет не може ни да да ни да одузме. Јер понизан човек не може пасти — он већ стоји на земљи, тамо где је Христос прао ноге својим ученицима.
+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Poštovani čitaoci i prijatelji,
Kao autor koji je decenijama birao put istine nasuprot komforu, i koji je zbog toga često bio skrajnut iz zvaničnih medija, svoj mir i slobodu pronašao sam u pisanju za vas. „Mislionik“ je prostor gde reč nije sputana uredničkim makazama niti političkim interesima.
Ako osećate da vam moji tekstovi pomažu i želite da podržite opstanak ovog digitalnog letopisa direktno, bez posrednika i visokih provizija stranih platformi, to možete učiniti uplatom na moj tekući račun kod Banke Poštanska štedionica.
Kako možete pomoći:
1. Skeniranjem NBS IPS QR koda Najbrži način je da otvorite aplikaciju svoje mobilne banke, izaberete opciju „IPS skeniraj“ i usmerite telefon ka kodu ispod. Iznos uplate birate sami.
2. Direktan prenos na račun (e-banking ili šalter) Ukoliko uplatu vršite ručno, molim vas koristite sledeće podatke:
Primalac: Ivan Stefanović
Račun primaoca:
200-115466674-95Banka: Banka Poštanska štedionica
Svrha uplate: Dar za rad bloga Mislionik
Šifra plaćanja: 289 (za prenos sa računa) ili 189 (za uplate u gotovini)
Vaša podrška omogućiće dalji rad Mislionika.
S ljubavlju u Gospodu, Ivan Stefanović
Све уплате извршене путем приложеног QR кода или директно на текући рачун представљају добровољни дар (поклон) физичком лицу у сврху подршке ауторском раду и опстанку блога „Мислионик“. Прилози су чин слободне воље читалаца и не представљају накнаду за продату робу, дигитални садржај или пружене професионалне услуге. Аутор не условљава приступ садржају блога било каквом уплатом, већ је сав материјал доступан јавно и бесплатно свим посетиоцима. Уплате се врше под шифром 289 (остале трансакције / дарови) чиме се јасно дефинише њихова природа у складу са важећим прописима о платном промету.
Коментари
Постави коментар