Баци прут, загрли посрнулог

 

 

О ПОВРАТКУ ДОМУ: СЛОВО О БЛАТУ И БЛАГОДАТИ

У овој васкршњој тишини, када се ваздух згусне од невидљивих битака, човек често застане и погледа у своје дланове. Види само прашину и трагове пада, а у срцу му одзвања тешки бат сопствених немоћи. Чини се тада да смо залутали предалеко, у земљу глади и отуђености. Али Истина нас подсећа: „Устаћу и ићи ћу Оцу своме” (Лк. 15, 18).

Често нас плаше строгим лицима и моралним аршинима који не познају милост. Кажу нам да смо „прљави” за Путир, да наша слабост затвара врата Царства. Али заборавља се да је наш Бог Лекар, а не судија који ужива у казни. Он не чека савршене — јер савршених нема — већ чека искрене који жуде за исцељењем.

Лаж уљудности и истина блата 

Свет нас учи да будемо „уљудни”, да своје унутрашње блато прекријемо маском пристојног понашања. То је најтежа тамница. Док год кријемо своју немоћ, ми заправо држимо Оца на дистанци. Бог не тражи нашу маску; Он тражи нас саме. Пад који нас задеси, ма колико био горак, може постати наш највећи пријатељ ако нас смири. Он нас спасава од погубне гордости која шапће: „Ја могу сам својим умовањем.” Тек кад се пред Њим појавимо „сви никакви”, блатњави и израњавани, ми заправо постајемо истинити. А Отац прима само истину.

Поверење уместо страха 

Ако човек поклизне пред саму Литургију, не треба да окреће леђа Христу из лажног стида. Зар се болесник окреће од лека зато што му је рана дубока? Господ каже: „Не требају здрави лекара него болесни” (Мт. 9, 12). Покајање је улаз у сигурност. Када исповедамо своју немоћ, ми заправо кажемо: „Оче, дошао сам Ти гори него што сам отишао, немам ништа осим Твоје љубави.” И тада, уместо грдње коју очекујемо, стиже милосрђе које нам враћа достојанство.

Живот на Очевом имању 

Живети на Очевом имању значи имати потпуно поверење у Њега. Отац Своје никада не оставља гладне, жедне ни босе. Када престанемо да се грчевито држимо за своје планове и жељу да „зарадимо” сигурност сопственим снагама, дешава се чудо. Он обезбеђује све што је заиста потребно — и хлеб на столу, и мир који „превазилази сваки ум”. То су нетварне стварности које свет не може да купи.

Реч као савет сапутника 

Не бојмо се својих падова ако нас они воде ка смирењу. Свака реч изговорена у том смирењу биће „сажета Богом” и стићи ће до онога ко је спреман да је чује. Будимо мост, а не зид. Будимо они који не презиру пале, јер и сами знамо укус земље.

Сетимо се: нисмо најамници који служе за плату, већ деца која живе из љубави. Свуцимо маску савршености, признајмо своју болест и уђимо у радост Господа свога. Отац не гледа у наше блато, Он гледа у срце које се враћа Кући.

ПРУТ И ЗАГРЉАЈ: ПОРУКА ОНИМА КОЈИ ВОДЕ

Често се заборавља да ми нисмо чувари кутије са драгуљима у коју смеју да вире само „чисти”, већ болничари на првој линији фронта. Духовниче, наставниче, свештениче – Христос није одбијао посрнуле. Напротив, Он их је грлио и био са њима, чак и када су сви остали бацали камење.

Не одбијај људе од Христа, већ их усмеравај ка Њему! Када млади човек дође блатњав, он не тражи твоју пресуду, већ Очев дом. Ако га дочекаш мргодног лица и са грдњом, ти му затвараш врата ка Леку. Баци прут из руку! Прут остави Савршеном Богу, који једини има право да суди, а ти тим истим рукама загрли посрнулог.

Твој ауторитет не извире из строгости, већ из љубави која је спремна да зарони у туђе блато. Јер, зар нисмо сви ми, без обзира на чин и звање, само блудни синови који се враћају истоме Оцу? На Очевом имању има места за све, али само ако је капија отворена милошћу, а не закључана страхом.

Свака реч изговорена у смирењу стићи ће до онога ко је спреман да је чује. Будимо мост, а не зид. Будимо они који сведоче да је повратак могућ, без обзира на тежину пада. Јер Отац не гледа у наше блато, Он гледа у срце које жуди за Његовим загрљајем.

„Идите, па се научите шта значи: Милости хоћу, а не приношење жртава. Јер нисам дошао да зовем праведнике него грешнике на покајање.” (Мат. 9, 13). Јер Отац не чека да се сами очистимо да би нас примио; Он трчи у сусрет свом блатњавом детету док је оно 'још подалеко', грли га и уводи у Радост. Тамо где престаје судијски прут, почиње Вечни Живот.”