Горка кафа и демонско трачарење

 

Горка кафа и слатки трачеви

Замислите призор: кућа топла, напољу тмурно мартовско јутро, снег провејава са брда и леди дах. На столу две шољице кафе, пара се диже, а двоје пријатеља седе један наспрам другог. Идила, зар не? Али, како кафа клизи низом грло, тако из уста почињу да клизе речи које не греју.

„Јеси ли чуо за онога...?” – почиње један, нагињући се заверенички преко стола. „Ма знао сам ја, види му се по очима...” – дочекује други, док му се лице развлачи у онај карактеристични, злуради осмех.

И тако, уз кафу, људи из својих мрачних побуда испуне време трачевима. То су те „слатке” речи, то слађење туђом муком или доношење закључака из сопствених фрустрација које лако пребацујемо на неког другог. Чини нам се да тиме убијамо време, а заправо убијамо нешто много вредније у себи и другима.

Хајде да се овог пута на Мислионику, драги читаоци, осврнемо на ову пошаст о којој се прећутно зависи. Људи који трачаре и плету аброве наносе огромну штету – уносе раздоре у породице, праве пакао од живота својим комшијама, руше углед грађен деценијама. Али оно што је најстрашније: док они тако лако преваљују те отровне речи преко језика, нису свесни да себи око врата везују невидљиви, али претешки млински камен.

Јер, Јеванђеље нас опомиње да ћемо за сваку празну реч дати одговор. А трач није само празна реч – то је реч која има „потпис” онога који се у Светом Писму зове Клеветник.

Да ли смо спремни да за мало лажне забаве уз јутарњу кафу платимо тако високу духовну цену? Хајде да видимо како да ту горчину трача заменимо лековитом тишином и молитвом, пре него што нас сопствене речи повуку на дно.

 

Реч која гради или реч која руши

Када та шољица кафе остане празна, а ехо оговарања настави да лебди у ваздуху, поставља се питање: шта смо заправо урадили? Хришћански пут, тај прелазак из „мртве у живу веру”, тражи од нас да сваку реч измеримо на тачним теразијама Јеванђеља. А оно је ту неумољиво јасно.

Господ Исус Христ нас директно упозорава:

"А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда." (Матеј 12, 36)

Ако ћемо одговарати за речи које су само „празне” и бескорисне, колико је тек страшан терет оних речи које су отровне? Трач и клевета нису ништа друго до покушај да се сопствено „брвно у оку” прикрије указивањем на туђу „трунку”. Уместо да се бавимо својим спасењем, ми постајемо самозвани судије, заборављајући да је једини праведни Судија Онај који види и оно што је скривено у дубини срца.

Дијаболични „потпис” клевете

Није случајно што реч ђаво (грчки: diabolos) у преводу значи управо то – клеветник. Сваки пут када пустимо абер, када слажемо или додамо „мало зачина” туђој несрећи, ми несвесно стајемо под његову заставу. Постајемо они који раздвајају, уместо оних који спајају.

Клеветник је попут невидљивог убице. Он убија нечији углед, нечији душевни мир и на крају – сопствену душу. Тај „млински камен” о коме говоримо постаје све тежи јер нас удаљава од заједнице са Богом. Како се можемо причестити из истог Путира са братом кога смо пре само сат времена „распели” својим језиком?

Молитва као једини лек

Шта нам је чинити када се нађемо у вртлогу абера – било као жртве, било као невољни слушаоци? Јеванђеље нам нуди лек који је горк за наш его, али спасоносан за дух:

"Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и прогоне." (Матеј 5, 44)

Молити се за онога ко нас клевета је најтежа, али и најузвишенија победа. Тиме прекидамо ланац зла. Ако вратимо клеветом на клевету, зло се умножава. Ако вратимо молитвом, зло се гаси. Када се у тишини своје собе помене име онога ко нам наноси неправду, тај млински камен почиње да пуца. Истина ће увек испливати, баш као што сунце пробије и најгушћу маглу изнад ових наших брда, али је важно да до тог тренутка наше срце остане чисто од мржње.

Поука о перју и ветру

Дошла једна жена код духовног старца, признајући да је цео живот провела оговарајући комшије и ширећи аброве по селу. „Кајем се, оче”, рекла је, „реците ми шта да урадим да исправим неправду коју сам нанела тим људима?”

Старац је погледа и рече: „Иди кући, узми јастук од перја, изађи на сред трга, поцепај га и истреси све перје у ваздух. Онда се врати мени.”

Жена оде, уради тако – ветар је у трену разнео хиљаде ситних пера по сокацима, баштама и крововима. Врати се она код старца и каже: „Урадила сам како сте рекли.”

„Е сад”, рече старац строго, „иди и сакупи свако то перо и врати га у јастук.”

Жена пребледе: „Али оче, то је немогуће! Ветар их је разнео на све стране, никада их више нећу наћи!”

„Е видиш”, закључи старац, „тако је и са твојим речима. Једном када их пустиш низ ветар трачарења, оне оду и забију се у туђа срца и домове. Можеш се ти кајати колико хоћеш, али те речи више никада нећеш повући назад. Штета је учињена за вечност.”

 

Последња опомена: Пут без повратка

Драги моји, нека нам ова поука о расутом перју буде пред очима сваки пут када осетимо онај слаткасти свраб у грлу да пренесемо неку „нову вест” о ближњем. Будимо коначно свесни сурове истине: трачарење, клеветање и лагање су директна пречица за пакао. То није безазлена разбибрига; то је начин на који свесно и намерно повређујемо друге људе. Трач је невидљиви отров који убацујемо у туђе животе – он разара породице које су се градиле деценијама, изазива несреће, сеје мржњу тамо где је била љубав и наноси штету коју никаква каснија извињења не могу поправити. Ко се игра туђим угледом, игра се вечним огњем своје душе.

И док ветрови са наших брда данас разносе снег, нека вам у ушима одзвањају ове претешке, али истините речи самога Господа Исуса Христа:

"А ја вам кажем, да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш се својим речима оправдати, и својим ћеш се речима осудити." (Матеј 12, 36-37)

Пазите шта сејете језиком, јер ћете то у вечности жњети. Нека наша кафа буде горка, али реч слатка и лековита. Само тако се прелази из мртве у живу веру.

 

 

---