Не бој се!

 

Тмина овога света

Тама над тобом као да заклања сваку наду и спасење. Тишина коју осећаш није мир, већ она заглушујућа празнина проткана фијуцима ветрова који ти шапућу лукаво: „Крај је. Готов си. Нема излаза.” И док те тај ветар шиба, подло ти се у мисли улива отров сећања на дане среће, само да би те садашњи јад више пекао. У тој тами рађају се она најтежа питања која разједају утробу: „Зашто баш ја? Зашто мени све ово, Господе? Где си сад?”

Погледај око себе, свет јеца под бременом које је постало неподношљиво. Неко управо сада лежи у постељи, оборен болешћу која му краде дах. Гледа своје вољене, а туга му раздире груди страхом да их последњи пут види, да их оставља небрањене. Други опет лежи у пустињи своје собе, сам, заборављен од свих, док га самоћа уједа чељустима гладних звери. Човек је данас гладан човека, а сит је сопственог бола.

Ту су и они тихи јецаји у брачним постељама, где се двоје гледају као странци – једно себично, друго издано. Горчина преваре и хладноћа равнодушности леде душу брже од зимског мраза. А шта рећи за родитеља који у тишини кухиње пребројава последње новчиће, док му се срце кида јер деци не може да приушти ни најмању радост, ни слаткиш, ни оно што је свима другима доступно? Тај страх од сиромаштва није само страх од глади, већ страх од понижења и немоћи.

Свет овај, драги моји, саткан је од страха. То је мрежа пажљиво плетена да нас одвуче што даље од Живог Бога, да нас убеди да смо само прах осуђен на пропадање у неправди.

Пут ка Васкрсломе

Али, управо ту, на самом дну те провалије, где људска снага престаје, почиње Божија. Када ти свет каже да си ништа, Христос ти каже да си вредан Његове крви. Не окрећи главу од свог крста, јер на њему се побеђује смрт.

Чуј глас Пастира који те тражи у тој густој магли твог очаја: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити.” (Матеј 11, 28). Он не тражи да престанеш да патиш пре него што Му приђеш – Он те зове баш таквог, рањеног и натовареног.

Твоја болест, твоја самоћа и твоје сиромаштво нису знаци да те је Бог оставио. Напротив, Он је најближи онима сломљеног срца. Сети се речи: „Блажени ништи духом, јер је њихово Царство небеско.” (Матеј 5, 3). Твоја празнина је заправо простор који Бог чека да испуни собом.

Када те изневери супружник или пријатељ, знај да постоји Онај који никада не издаје. Када те уплаши сутрашњица, одјекни у себи: „Не бој се, само веруј!” (Марко 5, 36). Овај свет је привремена станица, позорница неправде која ће проћи као дим. Свака неправда коју сада трпиш, сваки уздах који нико није чуо, записани су у књизи Вечности.

Зато, умири се. Престани да се бориш сам против ветрова. Пусти страх, јер страх је једино оружје које непријатељ има против тебе. Предај свој терет Христу и осетићеш како она тама са почетка нашег разговора почиње да узмиче пред Светлошћу која не залази. „Јер ја знам мисли које мислим за вас, говори Господ, мисли мира а не зла, да вам дам крај какав чекате.” (Јеремија 29, 11).

Можда ћеш се запитати: „Како да се умирим, Господе, када су моји дланови празни, а болест ми куца на врата?” Одговор не тражи у логици овога света, јер свет познаје само рачуницу, а Бог познаје Љубав. Када ти је најтеже, сети се речи: „Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена.” (2. Коринћанима 12, 9). Твоја немоћ није твој пораз, већ твој највећи савезник, јер кроз твоје ране улази Бог. Тамо где си ти слаб, Он је јак за тебе.

Немој да те завара привидна срећа оних који у изобиљу заборављају на своју душу. Ти који вечерас плачеш, ти си ближи Голготи, а самим тим и Васкрсењу. Свака твоја жртва, свако твоје трпљење себичности ближњих или тежине немаштине, заправо је брушење твог унутрашњег бића. Бог те не кажњава, Он те припрема за Царство у коме неће бити ни суза ни боли. „Јер наша лака садашња брига доноси нам превелику и вечну славу.” (2. Коринћанима 4, 17).

Зато, брате и сестро, када те опет обузме онај шапат да си готов, само тихо изговори име Господње. Не треба ти дуга молитва, треба ти само вапај синовског поверења. Када свет виче „нема правде”, ти знај да је Правда већ победила на Крсту. Христос није обећао да нећемо имати крст, али је обећао да га нећемо носити сами.

Погледај кроз прозор те своје тмине. Тамо, иза облака страха, стоји Сунце које никада не залази. Твоје је само да издржиш још мало, да сачуваш образ и веру, јер: „Ко претрпи до краја, тај ће се спасти.” (Матеј 24, 13). Ниси сам. Твој уздах чује Царство Небеско, сви светитељи и анђели, а изнад свега – Онај који те је из тмине у дивну своју светлост призвао.

 Зато, када вечерас склопиш очи, немој пребирати по својим поразима. Немој бројати оно што немаш, већ предај све своје „немам” Ономе који Јесте. Твоја трпеза можда јесте скромна, али ако је за њом мир, она је царска. Твоје тело можда јесте изнемогло, али твој дух може да лети изнад свих болничких зидова.

Свет ће наставити да хучи, неправда ће и даље покушавати да се наметне као једина стварност, али ти знај истину. Ти си дете Цара славе, а не роб овоземаљских страхова. Нека твој одговор на сваку горчину буде благост, а на сваки мрак – молитва. Јер, пази шта нам поручује Свети апостол Павле: „Мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу.” (Филипљанима 4, 7).

Умири се. Диши дубоко. Твој терет је сада на Његовим плећима. И док напољу ветрови и даље фијучу, у твојој унутрашњој одаји нека гори само један пламичак – жива вера да крај није овде, већ тамо где смрти више нема.

„Ево ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин.” (Матеј 28, 20).

 Зато, брате и сестро, не чекај да постанеш „бољи”, „праведнији” или „здравији” да би кренуо ка своме Спаситељу. Крени одмах, такав какав јеси – поломљен, уплашен и грешан. Крени на Свету Литургију. Понеси са собом све своје муке, све своје немоћи и оне најдубље ране које ником не смеш да покажеш. Спусти их пред ноге Господње под куполом храма, тамо где небо грли земљу. Не стој по страни као посматрач своје судбине, већ приђи Путиру. Причешћуј се Телом и Крвљу Господњом, јер то је лек бесмртности и огањ који спаљује сваки страх.

Уђи у тај литургијски живот, јер само тако твоја свакодневица престаје да буде тамница и постаје предворје Раја. Дозволи Васкрсломе да те изведе из таме твоје сопствене самоће и уведе у заједницу Светих. Јер само кроз Њега и са Њим, свака твоја невоља добија смисао, а свака твоја суза постаје бисер у круни вечности.

„Приступите к Њему и просветлите се, и лица ваша неће се постидети.” (Псалам 34, 5).

Тамо те Он чека. Тамо је твој Мир. Тамо је твој дом. Амин.