Дигитално перо и дух слободе: Ко копа јаму, а ко сеје реч?
У Јеванђељу по Матеју (), када фарисеји кажу: „Овај не изгони демоне другачије него помоћу Веелзевула, кнеза демонског“, Христос им одговара чувеном логиком: „Свако царство које се раздели само у себи, запустеће“.
Ко копа јаму, а ко сеје реч? Одговор на једну савремену анатему
Недавно ми је пријатељ проследио јавну поруку свештеника Александра Радуновића, којом се он обраћа свима нама који се у свом стваралаштву помажемо савременим технолошким алатима. Порука коју сам прочитао одише речником за који смо мислили да је остао у далеким вековима верске нетолеранције и страха од напретка.
Пре него што изнесем свој став као неко ко деценијама ствара на пољу фотографије, новинарства и дигиталне уметности, преносим вам у целости тај текст, како бисте сами осетили дух којим се аутор обраћа неистомишљеницима:
Колективна осуда и плодови духа
Тешко је остати равнодушан на овакве речи, не због личне увреде, већ због лакоће којом се бацају анатеме на читаву групу људи. Називати хиљаде стваралаца „неписменима” и „слугама звери” само зато што користе нове алате за обликовање своје мисли, открива дубоку духовну осионост.
Најбољи одговор на овакву искључивост дао је сам Господ Исус Христос. Када су фарисеји, заслепљени својом праведношћу, видели Христа како чини добро, оптужили су га да „демоне изгони помоћу Веелзевула”. Нису гледали у исцељење, већ су тражили зло у начину на који је оно учињено. Христос им је тада одговорио логиком која и данас разоружава сваку фарисејску строгост: „Свако царство које се раздели само у себи, запустеће” (Мт. 12:25).
Ако текстови на „Мислионику” и радови мојих колега позивају на љубав, на задивљеност Божијом творевином коју бележимо кроз наше објективе, на мир и унутрашње преиспитивање – како то може бити дело „звери”? Зар би зло позивало на врлину?
Дигитално перо није „баба гатара”
Називати вештачку интелигенцију „бабом гатаром” показује не само неразумевање технологије, већ и потцењивање људског ума који ту технологију кроти. За мене је АИ само савремено дигитално перо. Оно не верује уместо мене и не воли уместо мене. Оно је алат у рукама човека, баш као што је то мој Никон или мој Линукс систем.
Бацити анатему од фрље је заиста неодговорно дело које у пракси нема ама баш никакав ефекат. Свештеник који ограничава коментаре на својим објавама, и човек који лично користи те ''гнусне'' технологије да би се оглашавао, лицемерно баца анатему на све нас не видећи прво себе. Ево, честитам му лично, ти си мега цар, најбољи писац, само твоја реч је права и само си ти у праву! Али када видим тај препознатљив код у нечијој глави попут СрБовања сасвим ми је јасно о каквом програмираном човеку се ради. Такви су нас довели до тога да живимо један бљутав и горак живот у Србији, мада је њему пуно боље да анатемише из Осла. Волео бих да пише у условима које ја имам, да се бори за сваки залогај хлеба, да му свакодневно виси претња разних ''СрБиста'' са капуљачама. Овако ушушкан у мантију себи је дао за право да пљује по свима у име Божје. Браво царе! Успео си да помутиш бистру воду јер мислиш да су сви глупи, сви су бедни, сви су грешници и сатанисти само си ти чист СрБистанац. Па тако чист и праведан фрљаш анатеме као свештеник онако ђутуре, ко амери кад баце тепих бомбе циљајући војну базу али и све око те базе. Сутра ћеш анатемисати све који пију кокаколу или пепси. Срећом по све нас, твоје анатеме су само твоја ћуд и пројекција твог незадовољства.
Свети оци су увек користили најбоља средства свог времена да би сведочили Истину. Да су бежали од „технологије” свог доба, данас не бисмо имали ни већину њихових драгоцених записа. Православље није религија страха од процесора и кодова, већ религија слободе.
По плодовима ћете их познати
Отац Александар каже да „сами себи јаму копамо”. Међутим, јаме су увек копали они који су, кријући се иза догме, прогонили сваки напредак. Ја настављам свој пут, користећи сваки таленат и сваки алат који ми је дат да славим живот.
А свима нама остаје једино истинско мерило које нам је Господ оставио: „По плодовима њиховим познаћете их”. Моји плодови су овде, на овим страницама, отворени за свако добронамерно срце, без страха од анатема које не долазе из љубави, већ из неразумевања.
Слобода речи: Од бесконачних кликова до стварања
Отац Александар посебно оштро напада оне који траже да им АИ нацрта икону или слику, тврдећи да је то удар на догматику. Ту се дотичемо суштине моје професије.
Као неко ко се деценијама бави дигиталном графиком, одлично памтим како је то изгледало пре АИ-а. То су били сати и сати бесаног рада, хиљаде и хиљаде кликова мишем, бескрајно ручно нијансирање боја, подешавање сенки и светла како би се добио жељени ефекат. Често би физички замор превладао креативни занос. То је било „дигитално клесање” у којем је рука патила да би око видело.
Шта се сада променило?
Сада сам ја тај који АИ алату каже речима – својом мишљу и својим језиком – шта хоћу да ми направи. Мој дух је ослобођен техничког робља кликања. Алат је тај који брже извршава команду, али ја сам тај који команде издаје и ко на крају процењује: „Ово је добро”.
Ако та илустрација, настала из моје жеље да славим лепоту Божије творевине, позове некога на молитву или га задиви вечношћу, ко онда у томе види „сатану”?
Зар није сатана онај који би хтео да нас спречи да говоримо о Богу на нове начине? Примећујем да се у кругвима који нас прогоне превише прича о сатани, о жиговима и зверима, а све мање о Љубави и Богу. Страх је постао монета којом се купује послушност, а Истина је увек била ослобађајућа. Мој АИ алат не зна ко је Бог, али ја знам – и користим га да то кажем свету.
Тргови, пергаменти и угашени сервери
Срећом по развој људске цивилизације, кроз векове су побеђивали они који су били упорни у стварању, а не они који су бацали анатеме на сваки нови алат. Да се питао дух који данас виче против вештачке интелигенције, вероватно би својевремено били анатемисани и папирус, и пергамент, и клин и камен. Сваки напредак – од мастила до писаће машине – неко је некада прогласио „опасним”.
Да је по вољи оца Радуновића, можда би сви сервери били угашени, а он би нам се обраћао са градских тргова својом живом речју. Али питам се: колико би га људи тада заиста чуло? Колико би далеко допрла та реч без технологије коју толико презире?
Иронија је очигледна: ми данас користимо управо ту технологију да бисмо се огласили поводом ње саме. Користимо мрежу, сервере и кодове да бисмо одбранили право на стваралаштво. Не бежимо у мишју рупу пред „зверима” од силикона, већ те исте „звери” кротимо и претварамо у сараднике који нам помажу да се Истина чује даље него икада пре.
Последња реч
Бацање анатеме на нас који пишемо много више говори о ономе ко је баца, него о онима на које је бачена. Она разоткрива дух прогона тамо где би требало да буде дух утехе.
Зато, на крају, могу само ово да кажем: Оче, бацајте анатеме сваки дан, али не можете ви мене више мрзети колико ја вас могу више волети Христом.
Моје дигитално перо наставља да пише, а плодови мог рада остају отворени за свако добронамерно срце.
Коментари
Постави коментар