ПОСТ ЈЕ РАТ СА СОБОМ
Између „стубова” и „медведа”
„Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што чистите споља чашу и зделац, а изнутра су пуни грабежа и неправде... Окречени гробови, који споља изгледају лепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте.” (Мат. 23, 25-27)
У цркви често стојимо попут стубова – неми, непомични, присутни телом, а духом километрима далеко у списковима намирница и земаљским бригама. Стубови бар имају сврху да држе храм, а ми, ако се не молимо бићем и не изливамо покајање кроз Литургију, заузимамо простор узалуд. Човек који не прилази Причешћу као леку и не схвата да је духовно болестан, узеће само мало хлеба и вина; у њему се неће десити онај Божји прасак силаска у срце.
Пост није ни тактика „прављења мртвим” када медвед искушења наиђе у шуми живота. Не можете затворити очи и чекати да звер гордости прође поред вас. Она вас осети. Она се храни вашим заваравањем. Пост је тренутак када намерно „чачкате мечку”, када ускраћујете телу комфор да би на површину избило све оно што заправо јесте: мрзовоља, бес, осуда и нервоза. Тек када тај унутрашњи пожар букне, знамо да је рат почео.
Голгота унутар нас
„Не погани човека што улази у уста; него што излази из уста оно погани човека... Јер из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле на Бога.” (Мат. 15, 11; 19)
Не варајте се, браћо и сестре, пост није Таворска светлост преображења од самог почетка. Пост је Голгота. То је место метежа, тескобе и распињања старог човека. Бог нас намерно ставља у вртлоге искушења, обарајући нашу сујету и ломећи уларе на нашим очима. Ми смо често слепи, заробљени у пролазном и земном, а страх који осећамо када зависимо само од Њега јесте мера нашег маловерја.
Али не бојте се тог хаоса! Тај метеж је знак да Светлост продире у мрак ваше пећине. Мрзовоља коју осећате није ваш пораз, већ ваша дијагноза. Сваки пут Причешћем та Светлост гони мрак из нас. Без те крваве унутрашње Голготе, нема ни Васкрсења.
Замка „заслужене” награде
„Јер који себе узвисује понизиће се, а који себе понижује узвисиће се.” (Мат. 23, 12)
Постоје они који истрајно посте цео Васкршњи пост, бројећи сваки дан, само да би се на самом крају тријумфално причестили. Гордост иде до те мере да вас завара како ћете ви поднети неки терет, па ћете на крају примити „заслужену” награду. О, каква паклена лаж! Какво губљење времена!
Та умишљеност да ми нешто „купујемо” својим постом је врхунац заблуде. Човек који чека крај поста да би се причестио је као тежак рањеник који одбија помоћ на почетку битке, верујући да ће заслужити лекара ако преживи до краја крварења. Па нећеш преживети ако те Лекар не подржи на првом кораку!
Хитај ка Путиру – не чекај да се „очистиш”
„Не требају здрави лекара него болесни. Нисам дошао да зовем праведнике него грешнике на покајање.” (Марко 2, 17)
Највећа превара поднебесних суфлера, тих невидљивих непријатеља душе, јесте мисао: „Згрешио сам, не смем пред Бога, ићи ћу идуће недеље када се припремим.” Чак и они који вам говоре „припремај се”, често нису свесни да и сами себе лажу, пали под исту гордост. Ви немате времена за чекање! Немате свој мелем, немате метод ни глад која ће вас поправити. Твој грех, тај пад који те боли, некад ће ти ослободити више суза покајања него хиљаде молитвеника. Бог допушта пад да би разбио твоју самодовољност.
Зато хитај ка Литургији такав какав јеси – рањав, нервозан, изнемогао. Не иди по награду, већ по Живот. Причешће није за савршене, већ за смртно болесне. Без те Силе која се излива из Путира, ти си војник без муниције. Препустити се Господу понизно, у стању потпуне беспомоћности, темељ је нашег излечења.
Тек тада ћеш видети како твој тешки крст временом постаје све лакши, а ти – упркос рату који и даље траје – све радоснији. Јер пост је стратегија ослобађања, пут из мртве у Живу Веру.
„Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако.” (Мат. 11, 29-30)
+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Подржите рад „Мислионика”
Поштовани читаоци и пријатељи,
Као аутор који деценијама бира пут истине уместо комфора, свој мир и слободу пронашао сам у писању за вас. „Мислионик” је простор где реч није спутана уредничким маказама нити туђим интересима. Ако осећате да вам моји текстови помажу и желите да подржите опстанак овог дигиталног летописа – директно и без посредника – то можете учинити на следећи начин:
1. Скенирањем NBS IPS QR кода Отворите апликацију своје мобилне банке, изаберите опцију „IPS скенирај” и усмерите телефон ка коду испод. Износ уплате бирате сами.
2. Уплатом на текући рачун Уплату можете извршити путем е-банкинга или на шалтеру било које банке/поште:
Прималац: Иван Стефановић
Рачун примаоца: 200-115466674-95
Банка: Банка Поштанска штедионица
Сврха уплате: Дар за рад блога Мислионик
Шифра плаћања: 289 (пренос са рачуна) или 189 (уплата у готовини)
Ваша подршка је гарант слободе моје речи.
С љубављу у Господу, Иван Стефановић
Правна напомена о даровним прилозима:
Све уплате извршене путем приложеног QR кода или директно на текући
рачун представљају добровољни дар (поклон) физичком лицу у сврху подршке
ауторском раду и опстанку блога „Мислионик“.
Прилози су чин слободне воље читалаца и не представљају накнаду за
продату робу, дигитални садржај или пружене професионалне услуге.
Аутор не условљава приступ садржају блога било каквом уплатом, већ је
сав материјал доступан јавно и бесплатно свим посетиоцима.
Уплате се врше под шифром 289 (остале трансакције / дарови) чиме се
јасно дефинише њихова природа у складу са важећим прописима о платном
промету.
Коментари
Постави коментар