Благослов из изгнанства сопствене чаршије

Живимо у свету који истину доживљава као лични напад. Материјализам није само трка за новцем; то је стање свести ушушкано у дебели слој комфора, где је сваки порив за дубином проглашен за опасан квар. Све је данас пресвучено украсним папиром сујете. Људи стоје пред огледалима, али не да би се умили, већ да би се дивили сопственој лажној слици, док пажљиво монтирају маске за спољашњи свет.

Ми који се усудимо да пишемо о Боготражењу, о смислу, о оним невидљивим нитима које нас везују за Вечност, немилосрдно смо гађани блатом. Неразумевање околине је суров тренинг. Саплитања су свакодневна, а злоба којом се ситничави духови хране уме да изнури и најјачег човека. Одавно сам прихватио етикету „чудака“. То је у овој средини најблажа реч за онога ко не пристаје да буде део безличне масе. Пришивали су ми разне „љигавштине“ – оне које говоре искључиво о њиховој сопственој унутрашњој нечистоћи.

Некада ме је то болело. Сада ме радује.

Као што је владика Николај писао у својим „Молитвама на језеру“: „Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем. Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи.“ Када те паланка одбаци, она те заправо ослобађа. Пријатељи нас често везују за земљу ласкањем и обзирима, док нам непријатељи руше куле од песка и приморавају нас да потражимо сигурније склониште – оно које ни један људски језик не може да сруши.

Моја средина је немилосрдна према свакоме ко одбије клише руље. Руља никада није била мерило вредности, већ само бројност страха. Ако пружиш руку посрнулом, кажу да тражиш корист. Ако помогнеш жени, прогласе те љубавником. Ако певаш молитве, кажу да си полудео. Ако седнеш у кафану, већ си пијаница. То је живаљ који је давно окренуо леђа Богу и сада се слади сопственом горчином. Они не помажу невољнику, они ликују над његовим падом, јер туђи пад једини је начин да осете лажну висину.

Многи квалитетни људи су једноставно отишли. Избрисани су тишином или немогућношћу да дишу у овом ваздуху засићеном пакошћу. Постали смо сиромашни харизмом јер нисмо умели да трпимо праведнике. Њихова чистоћа је превише јако сијала у нашој тмини, подсећајући нас на све оно што смо ми могли бити, а нисмо смели.

Али, ту лежи и нада.

Иако су нас окружили сивилом, оно не може угасити пламен у ономе ко зна за кога гори. Та „тмина“ је заправо неопходна да би се светлост препознала. Сваки ударац који примимо један је степеник ближе наручју Онога који нас једини познаје. Не треба бежати, већ остати и бити „чудак“ до краја. Јер управо та разлика, та харизма коју покушавају да угуше, једини је лек за ово место.

Човек нема непријатеља изван себе самога. Они споља су само сурови брусачи наше душе. Зато их благосиљам. Не зато што су добри, већ зато што ме њихова злоба приморава да ја будем бољи. Док год има нас који се не утапамо, мрак није победио. Харизма се можда иселила из града, али је остала у срцима оних који не пристају на клише. И то је сасвим довољно за нови почетак.