Дан када сам бацио молитвеник
Годинама сам стајао са том малом књигом у рукама. Молитвеник. Речи су се низале, црне и густе на папиру, а ја сам их изводио — некад певајући, некад рецитујући, верујући да је то пут. Али често, пречесто, након последњег „Амин“, остајао бих недоречен. Неисповеђен. Неисплакан. Осећао сам се као странац у сопственој молитви. Док су уста изводила тај беспрекорни монолог, срце је остајало хладно. Између Тебе и мене створила се гужва реченица, шума туђих уздаха у којој нисам могао да нађем свој сопствени глас.
Било је тренутака толико тешких да су личили на оне сиве ходнике општинских зграда. Тамо где одеш да предаш папире, где службеник хладно удари печат, заведе твоју бол под неким бројем и каже ти да чекаш. Данима. Месецима. Тако је изгледала моја молитва — предавање жалбе на шалтеру небеске бирократије, док чекам одговор који никако не стиже. Процес. Инструкција. Техника. Све, само не сусрет.
А онда се десио тај благословени прасак. Дан када је душа рекла: „Доста!“
Љутито сам бацио молитвеник на сто. Викнуо сам у ту тишину која ме је гушила: „Ја не могу више овако! Хоћу Тебе пред собом! Хоћу себе пред Тобом! Хоћу да причам са својим Оцем онако како дете прича, без папира и без страха! Уморан сам, Оче, од ових речи које ме чине туђинцем у Твојој кући!“
И онда... наступио је тајац. Мој бес је утихнуо, а Твоја тишина је проговорила. Не гласом из старих филмова, не кроз муње и громове, него кроз мир који није од овога света. Тај нетварни мир се спустио у собу, увукао се под кожу и растопио сваку моју одбрану. Почео сам да плачем, али то нису биле сузе очаја. То су биле сузе умиљења, сузе некога ко је коначно пронађен. Кога Љубав више не посматра преко шалтера, већ га држи у наручју.
Од тог дана, све се променило. Молитва је престала да буде извођење и постала је — разговарање. Церемоније и правила су изгубили своју магијску моћ и постали само избледеле сенке пред јачином Твог присуства. Тек тада, у том озарењу, отворио си ми очи да угледам заблуду у којој сам живео.
Ми смо Христа претворили у статичну слику на зиду. Умотали смо Га у облаке тамјана и направили од Њега недостижни лик који нас посматра као надзорна камера, бележећи наше грешке. Каква наивност! Какав промашај!
Заборавили смо да је Он био овде, са нама. Да је удисао мирисе наше хране, осећао зној под врелим подневним сунцем, био мокар до коже од кише. Заборавили смо Његове жуљеве од сандала и песак међу прстима. Он је седео са рибарима, гледао их у очи, смејао се из срца и — убеђен сам у то — шалио се са својим пријатељима. Био је Човек који је Бог, и Бог који је Човек. Није био инструкција, већ Загрљај.
Наше молитве су често само наше жеље преобучене у побожне формуле — инструкције Бога како да нас спасе, шта да нам да и шта да уради за нас. Монолог без одјека. Али живи однос... то је нешто сасвим друго. То је прихватање Тебе као стварног Бића које стоји ту, поред кревета, у кухињи, на улици. То није убеђивање себе да Ти „можда јеси ту“, већ сазнање да без Тебе нема следећег удаха.
Сада само стојим ту, у тишини своје собе, и кажем: „Ту сам, Оче. Као што си и Ти ту.“
Тек тада, у тој тишини, схватио сам велику тајну поретка љубави. Схватио сам да је моја соба моја келија, мој лични мегдан и моје место где се са Оцем гледам у очи — један на један. То је наш интимни, породични разговор који не трпи туђе очи и уопштене речи.
Али, ти наши лични разговори не значе да смо сами у овом свету. Напротив. Када из те тишине изађемо и закорачимо у храм, ми не долазимо као странци који верглају исту лекцију. Ми долазимо као деца која су се целу седмицу, свако у својој соби, васпитавала код истог Родитеља. Литургија тада престаје да буде скуп појединаца који гледају у сат и постаје величанствена саборност заједничке молитве.
Ми смо браћа и сестре који су дошли да свом Оцу испричају једну заједничку причу, али свако својим гласом и својим даром. Јер Он, као врховни Васпитач, не жели војску истих, безличних фигура. Он нас је створио различите — различитог духа, различитих талената и путева. Сви смо ми јединствено различити, свако са својим болом и својом радошћу, али смо сви апсолутно јединствени у Њему — нашем Оцу, нашем Родитељу.
Тамо, у литургијском сабрању, ми приносимо ту нашу различитост као најлепши букет. Али снага тог букета лежи у томе што је сваки цвет претходно растао сам, под Очевом руком, у тајни личног односа.
Зато, не бојте се своје самоће са Њим. Не бојте се свог сопственог гласа. Само васипитано дете зна како се истински радује у заједници. Само онај ко је пронашао Бога у тишини своје собе, може Га препознати у пуној цркви.
Све је постало разговор. Све је постало љубав. Све је постало просто — као повратнички загрљај детета које више не лута, јер зна да је Очев дом тамо где је искреност.
Коментари
Постави коментар