БЕСЕДА О ВАСКРСЕЊУ: ОД МУКА ДО ЖИВЕ РАДОСТИ

На Велики петак, када се небо над Голготом заоднуло у неочекивану таму, настао је Мук. Није то била обична тишина природе, већ вапај твари која препознаје страдање свог Творца. Ваздух је постао тежак, а кроз тај густи мрак проламао се само хук ветра – сечиво које је секло кроз кости. За оне под крстом, за престрашене и уплакане ученике, тај ветар је био ехо њиховог сопственог јецаја. Али за оне друге, за војнике са крвавим рукама и фарисеје у свиленим одорама, тај исти звук био је ледена оштрица која је наговештавала да се поредак света неповратно руши.

Ту, на брегу срама, разоткрио се инвентар људске душе. Видели смо човека који плаче, човека који сумња, и човека који се крије иза слепе наредбе. Најстрашније од свега, видели смо човека заслепљеног гордошћу – оне који су се у име Бога борили против самог Живота, одевени у раскошне хаљине свештенства које су купили сребрњацима издаје. Док су они ликовали над мртвим телом, мислећи да су каменом и печатом заувек зауздали Истину, земља је под њима подрхтавала.

Јер, док је свет видео пораз, у недрима земље, ван домашаја људског ока, отпочињала је највећа битка коју је васељена икада видела. Син Божји није сишао у гроб да у њему остане, већ да га развали изнутра. У тој сакралној тишини Великог петка, док су људи спавали или стрепили, Он је крочио у чељусти пакла. Без бубњева, без војски, само силом несагледиве љубави, погазио је смрт и разбио окове праведника. Тамо где је изгледало да је све готово, заправо је све почело. Пакао је поражен у тренутку свог највећег тријумфа. Тај мук Великог петка није био крај песме, већ дубоки удах пред вечни поклич Васкрсења.

Док је ноћ још увек бдела над гробом, оплакујући Смрт која је мислила да је коначно загосподарила, прикрала се Зора какву свет до тада није видео. Није то било само рођење новог дана, већ рађање новог Човечанства. Кроз плавичасту измаглицу јутра, тишину су пресекли тихи кораци. Ишле су оне – Жене Мироносице. Носиле су миомирисе, спремне да омију мртво тело, не слутећи да хитају у сусрет Животу који се више не може омити нити зауставити. Њихова верност је била јача од страха пред стражарима и тежине камена на гробним вратима.

А онда – потрес у души и васељени. Камен, тај хладни печат људске немоћи, био је одваљен. Гроб је зјапио празан, али та празнина није била бездан очаја, већ престо наде. У том врту, на граници између два света, стајала је Марија Магдалена. Њене су очи, замућене сузама и тешким болом Великог петка, тражиле мртвог Учитеља. Када јој се Он обратио, у први мах Га није препознала – јер Васкрсли Христос не припада само прошлости коју она познаје. Али када је изговорио само једну реч, њено име – „Марија!“ – у том тренутку се истопио сав лед Голготе.

Тај лични позив био је мост преко понора. Он јој се не обраћа као далеко божанство, већ као живи Спаситељ који познаје сваку сузу. Њено грлено „Равуни!“ није био само крик препознавања, већ вест која је уздрмала темеље пакла и небеса. „Не дотичи ме се“, рекао јој је, не да би је удаљио, већ да би јој показао да је Он сада свуда – да Његово присуство више није омеђено телом, већ духом који прожима све. Марија, која је прва видела пораз Смрти, постаје Апостол апостолима, гласник који носи пламен кроз преостали мрак људске невере.

Зора је тада коначно процветала. Вест се ширила попут пожара који не сагорева, већ васкрсава: „Христос Васкрсе!“ – и у тој једној реченици, сваки Мук Великог петка добио је свој вечни одговор.

Замислите ту радост! Замислите тај земљотрес у грудима Марије Магдалене када се сузе жалости преточе у сузе васкршњег олакшања. У том једном „Равуни!“ – Учитељу! – сабила се читава вечност. То није био само поздрав васкрслом човеку; то је био тренутак у којем све земне недоумице ишчезавају, а биће се остварује у пуноћи Царства Небеског. Видети очима јуче убијеног Сина Божјег, а данас Га гледати у сили Бога Оца – то је експлозија истине која руши све зидове логике и страха.

Браћо и сестре, зар се слично не дешава и са нама?

Колико пута је наша вера, попут оног брода на Галилејском језеру, под налетом олуја и искушења била на ивици потопа? Колико пута смо ми, попут Петра, у тишини својих компромиса по три пута затајили Онога кога волимо? Наше маловерје је наш лични мрак Великог петка. Али, чујте добро: Васкрсењем све недоумице умиру! Ту престаје нагађање, а почиње жива спознаја да је Бог стваран, опипљив и присутан.

Наш пут вере води преко Тавора, али неминовно пролази кроз Голготу. Не гоне нас данас фарисеји у храмовима, већ нас прогони сопствена гордост. Не саплићу нас римски војници копљима, већ нас саплићу наши пороци којима робујемо. Литургијски живот и Свето Причешће су онај тихи ход ка нашем личном распећу. На том крсту мора да умре наше „старо биће“, наше слабости које вриште од бола – а тај бол није ништа друго до фарисејска заљубљеност у сопствени его.

И тек када се усудиш да умреш на том крсту, када срушиш лажну слику о себи и свету, ти заправо побеђујеш. Твој пад у смирење је твој победоносни силазак у Ад сопствене душе. Из те таме, из тог гроба сопствених заблуда, израња ново биће – преображено, очишћено и Христоносно. Не тражите, дакле, Живога међу мртвима. Не тражите истину у раскошним хаљинама пролазности. Тражите је у оном унутрашњем васкршњем јутру, где на сваки наш вапај Васкрсли Господ одговара благим позивом по имену. Тада, и само тада, наша вера престаје да буде слово на папиру и постаје живот вечни, овде и сада.

Васкрсла вера у нама пројавиће се по плодовима љубави када заиста постанемо Христови.

Када не тежимо да будемо вође и први у свему, већ када једни другима служимо, када једни друге подижемо, када се молимо за оне који се пате – али сузама, а не само празним речима. Када се у нама пресијава Васкрсли Христос и када изливамо ту радост на друге, неће нам бити тешко ни када смо уморни да пружимо још који корак посрнулом брату који се ослања на наша плећа, јер ће се ту наћи и Он да нам помогне. Када из мртве вере васкрсне жива, свако дело љубави, сваки мост помирења у раздорима, свака утеха у тугама, свако парче хлеба у гладима и свака чаша у жеђи коју дамо, биће дело које ће посведочити и рећи: „Христос Васкрсе“.

Тада можемо викнути да чују брда и долине, равнице и космос:

Христос Васкрсе – Радост донесе!