Фолклорни извођачи православља
Док злобни спавају својим лажним „победничким“ сном, уверени да су исмевањем, оговарањем и сујетним пировима некога поразили, они и не слуте да управо тада неко за њих клечи. И не чују се ту речи супериорности попут „Опрости им, Боже“, већ тешке и искрене речи заједништва: „Опрости нам, Господе, грехе наше свесне и несвесне, знане и незнане.“
Застани на тренутак, брате и сестро, у том заносу свакодневног празнословља. Можда управо сада, док твој језик оштри камен осуде, чиниш кривоклетство над праведником који те помиње у својим молитвама. То су они стварни греси који нас удаљавају од спасења – тихи, невидљиви отрови срца. То су конкретни проблеми, а не тривијална питања попут паљења веш-машине на „црвено слово“ или броја скуваних јаја за Васкрс.
Никако да научимо ту једну, најважнију врлину: да не градимо тврђаве злобе у срцу. Злоба је сигуран пут у пакао, насилно пресецање нити која нас везује за Творца. То је опасан дух који те храни гордошћу, убеђујући те да си само ти у праву и да је све што чиниш непогрешиво. Тада, тако надмен, постајеш судија другима, бацајући камење на оне који су испред тебе у молитви.
Кренуло ти је у животу? Новац се гомила, купују се нови аутомобили, трпезе пуцају од изобиља. Славиш крсну славу у раскошу, али ти је мучно да станеш на Литургију. Гледаш да стигнеш у цркву пре петлова, само да свештеник „обави“ своје, како би што пре шмугнуо назад у сигурност свог дома. А тамо, иза затворених врата, постајеш „мали бог“ који се слади сопственом важношћу, исмевајући оне који се искрено моле. То је тај понор. То је оно окретање леђа Богу које нас полако припрема за таму.
Сећам се своје младости и првог читања Јовановог Откривења. Када сам наишао на онај број од 144.000 спасених, био сам шокиран, чак и љут – како тако мало? Данас, деценијама касније, док посматрам овај свет и охладнела срца, само помислим: „Куку нама, хоће ли се наћи чак и толико људи достојних спасења?“
Јер, знајте – Православље није културно-уметничко друштво за очување традиције. Истинско Православље је ХРИСТОС који у нама, у нашим срцима, долази и истерује трговце из храма. Ти трговци у нашим срцима су гордост, похлепа и злоба. Узалуд играш по правилима ако не учествујеш љубављу и делима – тада си само фолклорни извођач Православља.
Није Православље да се шепуримо као паунови на празнике и дозивамо са „Христос Васкрсе“, а да ни дана не постисмо, нити три речи искреног „Господе помилуј ме“ изустисмо. Православље је Христос коме прилазимо кроз литургијски живот, молитву, кроз дела милосрђа и понизности. Докле ћемо се лагати „србовањем“, квази-светосављем и подизањем три прста – била она раширена или скупљена? Све је то често само лаж и надменост.
Боље ти је – пружи руку помирења. Буди мост који спаја. Тамо где је мржња – буди миротворац. Тамо где је глад – пружи комад хлеба. Тамо где је мука – буди утеха. То је Православље. То је Христос!
„Лако је волети човечанство, али је тешко волети првог комшију који ти је заградио пут или ти пустио прегласну музику. Лако је целивати иконе, али је тешко пољубити руку ономе ко те је увредио. Ту се крије тајна – у тим ситним, свакодневним победама над собом. Ми чекамо неке велике битке, неке историјске догађаје да бисмо показали своју веру, а Бог нас чека на прагу наше куће, у лику просјака којег смо заобишли или пријатеља којег смо заборавили да позовемо кад му је било тешко.
Често се кријемо иза великих речи, иза нације и историје, јер нам је тако лакше да побегнемо од сопствене празнине. Али крст се не носи на реверу, крст се носи у кичми. Он жуља, он притиска, он захтева да савијеш колена пред туђом несрећом. Ако твоје Православље не производи плодове доброте, ако после Литургије изађеш из цркве исти онакав какав си ушао – пун гнева, спреман да опсујеш првог ко те „попреко“ погледа у саобраћају – онда си узалуд стајао тамо. Онда је то био само изгубљен сат времена у твојој дневној рутини.
Не тражи спасење у бројевима, не тражи га у спољашњем сјају. Тражи га у оној тишини коју смо поменули на почетку. Она суза под кандилом је вреднија од свих позлаћених купола ако је искрена. Јер, на крају крајева, када се све завесе спусте и када останемо сами пред лицем Вечности, нико нас неће питати коју смо славу славили и колико смо високо дизали прсте. Питаће нас само: 'Где ти је брат твој?' А ако наш одговор буде тишина, онда ће и оних 144.000 бити недостижна планина.
Немојмо бити сува дрва која само заузимају место у шуми. Будимо они који дају хлад, који рађају плод, који лече ране. Јер само тако ћемо из ове таме сујете закорачити у светлост која не пролази. Само тако ће Христос заиста васкрснути у нама, а не само на нашим језицима.“
Прича о три суседа и невидљивом штиту
„У једном селу живела су три човека. Прва двојица су била имућна, гласна и увек спремна за подсмех. Сваког јутра, док су испијали ракију и пребројавали туђе грешке, гледали би кроз прозор трећег суседа – сиромашног старца који је свако јутро, пре сунца, клечао пред својом иконом.
'Гледај га', говорили би кроз смех, 'опет траћи време. Док ми стичемо и уживамо, он излиза колена молећи се неком кога не види. Какав лудак!'
Једног дана, одлучише да му направе пакост. Почеше да му краду дрва, да му блатом прскају праг и да по селу шире лажи о њему. Што су му више зла чинили, старац је бивао све тиши и смиренији. Никада им није узвратио ружном речју.
Прошле су године, и село задеси велика невоља. Град поби усеве, болест уђе у торове, а ватра прогута куће ове двојице подсмевача. Очајни, стајаху на згаришту својих живота. Погледаше ка старчевој кући – она једина остаде нетакнута, а старац изнесе пред њих последњи комад хлеба који је имао.
'Како је могуће?' упиташе га кроз сузе. 'Ми смо те исмевали, пљували и мрзели, а ти нам помажеш? Зар се ниси молио Бога да нас казни?'
Старац их погледа благим очима и тихо одговори: 'Децо моја, ја се годинама не молим за своје здравље. Ја се свако јутро молим Господу да вама не узврати по делима вашим, јер да је Он пустио на вас оно што сте ви пуштали из својих срца, одавно вас не би било. Моја молитва није била мој штит, него ваш.'
Коментари
Постави коментар