Како данас остати у смирењу наспрам буке свакодневних искушења?

 

Свет је једна бука и хук страха од свега и свачега. Човек се плаши шта ће ко рећи за њега, плаши се да ли ће га неко видети да носи нешто са флеком, прслом патиком. Непрестано је опседнут собом. У таквим стварима јасно се види колико човек посвећује пажњу самом себи, а не Богу.

Бука нису само аутомобили и телевизија. Бука је онај непрестани хук информација, туђих успеха, туђих очекивања и наших сопствених страхова који нам не дају да чујемо тишину сопствене душе. То је хук који нас тера да стално будемо "на опрезу" – да ли смо довољно добри, да ли заостајемо? Често ме људи питају како да сачувају мир у себи наспрам силних свакодневних трзавица. Да би човек задржао мир у срцу, мора кренути у правцу Бога. То није само редован одлазак у цркву, то није само читање молитве, то није само паљење свећа и тамјана. Пут смирења поплочан је великом буком и отпором нашег бића које је постало зависно од света. Смирење се стиче распињањем земног бића на крсту. То је заиста тежак чин јер нисмо свесни колико смо заљубљени у себе.

Смирен човек је онај који је престао да доказује свету да постоји, јер зна да постоји у Богу. Када то оствари у себи, његов мир ће бити истински, а вера у Бога биће она жива вера која помера брда. Тај мир у срцу је ушушкан у Богу и до њега не допиру злурада мишљења, опаске и клевете. Знате ли зашто? Када победимо гордост и его, када разбијемо огледало у ком само видимо себе, сав злуради свет око тебе више не постоји. Чујеш токсичне речи, али знаш да су само лавеж пса који је везан ланцем. И тај лавеж пса је бес ропства и окова око његовог врата. И сваки човек који је везан собом је роб мишљења, роб изгледа, роб страха.

Ако сам нешто научио у току својих духовних борби, то је да ценим и благосиљам оне који ме куну. Ове речи су нашег Владике Николаја и то ми је најлепша његова реч из „Молитви на језеру“. Зашто благосиљам оне који ме оговарају, провоцирају? Па то је сјајан тестер моје гордости и егоизма. Ако ме отровна реч зажуља у срцу, одмах се тргнем: Ух! Гордост ме заскочила, праштај Оче мени грешноме! Морамо бити свесни да ће наш духовни мир и живот у Господу бити жестоко нападан од оних који живе у свом одразу. О томе нам је и Христос говорио: „Ако вас мрзи свет, знајте да је мене мрзео пре вас. Кад бисте били од света, свет би своје љубио; а како нисте од света, него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет.“ (Јован 15, 18-19). Шта год радио, где год био, имаћеш увек искушења, али и прилику да те живот тестира колико си горд. Ако монах у манастиру живи, моли се, али очекује од себе успех у нечему па га неко пецне а он се расрди, и он је у гордости и он крадом гледа у огледало самог себе. Нико није имун од љубави према самом себи.

Често нас нападају највише онда када нешто чинимо из чисте љубави. Ако помажемо невољнику тајно, не говорећи његов проблем, злуради језици ће распалити свим средствима аброве и блатити наш чин добротољубља. Тада свако од нас пролази реалан тест колико има гордости у себи. Ако се повучеш од дела због туђих исмевања, ниси га ни почео. Дело љубави се чини неустрашиво и не мари се за себе. У том чинодејству љубави према невољнику имаћеш много тестова на том путу. Да ли ћеш жртвовати своје време за њега? Да ли си спреман да поднесеш терет? Да ли можеш да одолиш самом себи и не поставиш се као неко ко је значајан? Да ли се хвалиш делом? Ако се хвалиш, ниси чинио дело љубави, већ дело гордости. Да ли се осећаш као спасилац? Ма ниси ти спасилац, опет се дивиш себи. Ето, у једном чину дела љубави имамо комплексне ситуације у којима можемо видети ко смо и где јесмо у духовном животу.

Смирење се задобија борбом. Није лак пут и не постоје пречице. Ако си решен да идеш за Христом, понеси крст свој и не осврћи се за собом. Свако ко понесе крст свој на Голготу, тај уједно носи и покајање за грех. Грех и оно јуче остаје иза тебе, а ти храбро корачај на врх тог брда на ком треба да умре самољубље. Шибаће те прутом, моткама, пљуваће те и смејати се у лице. Саплитаће те да паднеш, али не бој се! Бог увек пошаље неког да ти помогне да устанеш. И када ти се чини да је све готово, да си узалуд на крсту, сав прашњав, сав осрамоћен, али и даље верујеш Њему, тада ће се десити у теби Васкрсење душе и душа ће ти се обући у беле хаљине чистије од свега на овом свету. Е тада задобијаш смирење јер си прошао кроз уска врата. Тада ћеш бити онај који излива литургију и на друге.