ПЕСНИЦА УМЕСТО АСФАЛТА: ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИ СУМРАК У КАБИНЕТУ

 

Постоје тренуци када политика престаје да буде борба мишљења и постаје огољена дијагноза једног болесног друштва. Оно што се јутрос догодило у Косјерићу, у кабинету који би требало да буде власништво сваког грађанина ове општине, није само физички напад на једног човека. То је дефинитиван доказ да је власт у Србији одавно изгубила све цивилизацијске особине. То нас, заправо, и не чуди – уз власт су се одавно сврстали криминалци и ликови који не познају уљудно понашање, јер све у животу решавају претњом или батинама.

Наш суграђанин и мој пријатељ, Зоран Јовановић Лимар, отишао је у зграду општине не да тражи привилегије, нити да руши државу. Отишао је да пита за асфалт. Отишао је да тражи оно што припада сваком нормалном човеку у 21. веку – пут до куће, који је "стручно" скинут пре избора као део јефтине предизборне шарене лаже, а потом остављен у блату.

Одговор који је добио нису биле информације, већ зверске песнице.

У тој просторији, где би реч морала да буде светиња, Зорана је дочекао онај мрачни део Србије који је постао њено ново лице. Четири ударца у главу човеку који је дошао да тражи своја права – то је мера њиховог "напретка". То је тај модел владања који се спушта са врха: утери страх свакоме ко мисли својом главом и ко се усуди да постави логично питање.

Када се овакве ствари дешавају, а полиција не реагује – иако је одавно имала и више него довољно разлога за то – порука је јасна. Човек који бије у име власти понаша се осионо и бахато јер зна да има "леђа". Он не удара само својом песницом, он удара целим тим искривљеним системом који му је дао дозволу да буде џелат у згради општине.

Али, нека знају једно: Када систем не жели да заштити своје грађане, ми, ти исти грађани, морамо да се организујемо и заштитимо себе.

Доста је било склањања у страну. Доста је било ћутања и спуштања главе док пролазе ови "моћници". И доста је више са поделама на ове и оне, док нас све заједно газе исти људи. Сада је крајње време да заборавимо на све разлике и да се ујединимо, јер је у питању оно најосновније – дошао је тренутак да сачувамо своје голе животе.

Ако институције бирају да штите батинаше, ми бирамо да штитимо једни друге. Јер ако данас окренемо главу од онога што се десило мом пријатељу Зорану, сутра нећемо имати коме да се обратимо када ти исти криминалци закуцају на наша врата.

Косјерић се више не склања. Видимо се.