Савршена несавршеност: Молитва без маске

 

Често у посту, али можда још чешће у оним обичним, сивим данима ван њега, упаднемо у једну суптилну и опасну замку – замку духовног такмичења. То је онај тренутак када поверујемо да је вера нека врста моралне дисциплине или олимпијаде на којој се деле признања. Ако победимо један порок, ако обуздамо гнев или неку ружну мисао, ми несвесно почињемо да очекујемо да нам Бог уручи медаљу. Заборављамо речи Христове: "Тако и ви, кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо били дужни учинити" (Лука 17,10).

А истина је, заправо, много дубља. Дошла ми је синоћ, онако тихо, док сам под светлошћу лампе покушавао да умирим мисли пред иконом: "Ево ме Господе, грешан сам и стојим пред Тобом увек такав." У тој реченици нема пораза, у њој је једина права слобода. Јер Господ није дошао онима који мисле да су праведни, већ нама који знамо да нам треба лекар. Он сам каже: "Не требају здрави лекара него болесни; нисам дошао да позовем праведнике него грешнике на покајање" (Марко 2,17).

Сви смо ми, на неки начин, жртве оних улепшаних житија светих у којима се ниже само победа за победом. Слушамо о њиховим чудима, али нам нико није довољно причао о њиховим тминама, о оним дугим ноћима у којима су се рвали са сопственим мраком. А без те тмине, нико од њих не би постао свет. Светост није у одсуству греха – то је резервисано за анђеле. Светост је у непрестаном, живом и крвавом покајању. Сетимо се апостола Павла којем је Господ рекао: "Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује" (2. Коринћанима 12,9). Управо тамо где признамо да смо слаби, тамо где спустимо гард, Бог заправо почиње да излива Своју силу.

Дешава се да прођеш периоде дубоке аскезе, дане када ти се чини да си свештеник пред сопственим кућним олтаром. А онда, одједном, нађеш се у пустињи. Понекад је то вече са друштвом уз пиво, понекад тренутак када се поглед предуго задржи на некој пролазној голотињи овог света. И одмах за тобом крене чопор мисли оптужница. Оне ти шапућу да си лицемер, да ниси достојан ни да погледаш ка небу. Али сети се приче о царинику и фарисеју. Фарисеј је набрајао своје врлине, а цариник је само стајао издалека и говорио: "Боже, милостив буди мени грешноме" (Лука 18,13). И тај човек отиде кући оправдан, јер Бог не гледа на нашу спољашњу исправност, већ на скрушено срце.

Отац наш све зна унапред. Он нас не чека да се "оперемо" па да Му се јавимо. Он нас зове да Му дођемо баш такви — испрљани од сопственог рвања, угрувани и збуњени. Он нас чека као што је отац чекао разблудног сина, не да би га кудио, него да га загрли док је још био у ритама и прашини.

Права пуноћа са Богом није у томе да постанеш „бољи” или „посебнији” од других. То је само стара гордост која је обукла побожну маску. Морамо знати: пуноћа у Богу није пуноћа самог себе. То није оно наше: „Ја сам се данас молио”, „Ја сам тако лепо певао у цркви”, „Ја сам тако уљудан”, или оно најопасније: „Ја толико тога знам о вери”. Тамо где је превише тог „Ја”, ту нема места за Христа.

Права пуноћа се види по плодовима, а не по речима. Она се огледа у томе да где год да се нађеш и шта год да чиниш, у теби нема зависти, нема злобе, нема потребе да се истичеш. То је стање у којем сијаш Христом као чист плод љубави. Ако је успех постигнут – Слава Господу! Ако све иде траљаво и тешко – Слава Господу, јер нас и тај мрак нечему учи.

Ослобођење од себе значи пригрлити своју савршену несавршеност. Она нас држи будним и непрестано нас, као децу, тера да пружамо руку ка Њему. Служити Му онакав какав јеси, без глуме и без маске „духовности”, то је једини пут. Јер на крају, све се сажима у ону заповест која руши сваку нашу гордост и позива нас на чисту љубав:

"Ово вам заповедам: да љубите један другога као што ја вас пољубих. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје." (Јован 15,12-13)

А положити живот свој, понекад значи управо то: положити то своје гордо „Ја” пред ноге Господње и постати провидан, да би се кроз нас видела само Његова светлост.