Три сахране и једно васкрсење!

 

Субота је вече. Стојим пред иконом коју осветљава само благи, треперави пламен кандила. Сачекам тренутак, онај свети тајац у грудима, да се обратим Оцу Небеском. Свестан сам да Он зна све моје слабости, али те слабости више нису грч, нити препрека да му потрчим у сусрет. Та слобода ме је продисала. Једва чекам сутрашњу недељу, Литургију и сусрет са Господом у Путиру.

Али, пут до ове слободе водио је кроз пакао.

Нисам ја био човек без Бога. Напротив, био сам молитвен младић, редован на службама и ревностан у вери. Али, почео сам да слабим. То раслабљивање је дошло тихо, кроз удаљавање од Причешћа. Правила, епитимије, забране — "не смеш да се причестиш", "верглај молитве две недеље", "пости док не клонеш па дођи на исповест" — све то ме је мало по мало умарало. Између мене и мог Оца стао је зид људских обзира. Исповест је постала транге-франге прича, послушање пуко верглање речи, а ја сам губио снагу и додир са Извором. И тако, грех по грех, одузимање Причешћа произвело је удаљавање од Литургије. Наједном, прошло је пет дугих година да нисам ушао у цркву.

Привид успеха и три сахране

У том одсуству, мој свет је привидно процветао. Постао сам успешан у пословима, креацијама, наједном — нема препрека! Его је клицао: "Видиш, иде ми супер и без цркве!" Упао сам в пакао гордости, егоизма и лаких осуда. Био сам "најпаметнији", дрчан, оличење блудног сина који је узео свој део и отишао у свет да буде бољи од свих.

Али срце је памтило Бога. Осетио бих некад огромну тугу у души. Излазио бих на једно брдашце, ћутао и шапутао: „Господе, помилуј ме, избави ме из овог блата“. Небо је ћутало. Чежња је расла, али страх од повратка био је јачи. Мислио сам: "Када падох мало, добих толики терет правила, како ћу тек сада? Нема мени спаса..."

А онда се мој свет срушио. Одузето ми је било све: посао, утицај, сарадници. Затим, серија смрти. За непуне три године, три сахране у мојој кући. Једног јутра сам се пробудио потпуно сам. Ближњи су отишли код Оца, а ја сам остао у кући у којој није било никога...

Током тих сахрана осећао сам благодат која ми је давала мир, али када је преминула моја мајка, последња од ближњих, пао сам у духовну кому. Молитва је букнула, али Бог је ћутао. На крају сам клонуо. Распао сам се у делиће. Скинуо сам све иконе са зидова, чак и велику Богородицу Тројеручицу која је ту стајала деценијама. Легао сам на кревет и угасио се.

Сати су пролазили док кроз главу није прошла мисао: „Како је овај живот бесмислен без постојања Бога“. У том моменту, нешто ме је пецнуло као струја у пределу груди. Енергија је прострујала телом и ја сам се тргао као из бунила. Отрчао сам да вратим Мајку на зид. Носећи је онако велику, као у загрљају, наједном сам осетио рамена и тело живе особе. Срце је горело нетварном ватром. Нисам говорио ништа, само сам плакао, а свака суза је односила горчину из мене.

Школа понизности и ватра у цркви

Господ је почео да прави новог човека од мојих крхотина. Моја кућа је постала учионица. Први ударац био је на моју гордост. Нико ме не контактира десет дана, нема новца, рачуни стижу и чине се милионским. Страх од бламирања и понос који ти не да да тражиш помоћ — то су били дани пакла. Али молитва ме је претварала у ужарену пећ. Тек кад је понос пукао и кад сам затражио помоћ од пријатеља, осетио сам да лебдим и грлим Христа у ваздуху од неисказане среће.

Затим се десило чудо у градској цркви у Косјерићу. Читао се Акатист Св. Нектарију. Наједном, у мени је букнула ватра. Као да сам прикључен на електрошокер. Тутњало је у мени, свет је нестао, нисам видео никог нити чуо било шта. Имао сам утисак да сам негде далеко био сатима, а прошао је једва минут.

Убрзо ми брат јавља да идемо на Егину. Моје земно биће се буни: "Немам динара, немам пасош, нећу ићи!" Али чим сам то одлучио, пала је таква слабост на мене да нисам могао да мрднем. Тресе ме грозница, телефон не могу да подигнем. Повикао сам: „Господе! Ако је Твоја воља да идем — ићи ћу!“ После десет минута, све престаје. Устајем као нов.

Егина и дар дактилографа

Пасош је, упркос застоју у систему, био готов за два дана. Долазак на Егину ме је оставио без даха — оно непознато место из визије у Косјерићу била је управо Егина! Сваки камен, свака линија цркве... ја сам ту већ био.

Од тада, добио сам дар. Иако пишем читав живот, ово је сада нешто сасвим другачије. Пре сваког текста прођем кроз "млевење" искушења, кроз стања која те изрешетају. Али сада знам да је Он ту. Пишем у нетварном миру, без глади и жеђи, као обичан дактилограф који записује оно што му Отац поручује.

Данас, док стојим пред путиром и осећам ону исту силу, не бојим се својих ожиљака. Они су сведочанство да ме је Господ провео кроз пакао да бих данас могао да положим руке на главице деце на ливади. Вера није у страху од правила, већ у оном дечјем поверењу — да му потрчимо у загрљај баш такви какви јесмо. Бог је имао план. Разбио ме је у комаде да би ме саставио по Својој мери. И то је нешто најлепше што сам доживео у целом животу.

 

Порука Светлости

Данас иза себе не видим оног који се ваљао у блату, нити се осврћем на тренутне падове. Не борим се сам са слабостима, јер их никада нећу победити сопственим снагама. Живим са њима свестан да су оне моје „бодило“, баш као што га је имао Апостол Павле. Те слабости су лековити падови и антивирус против гордости.

На зло више не узвраћам злом, већ љубављу. Ако ми неко баци лопту у мој терен, не узвраћам — не улазим у те игре. Клевете, оговарања и подсмехе благосиљам. Како бих могао да се љутим када знам колико је Бог према мени био милостив? Чудак сам у очима многих, али зар је мишљење пропадљивог света важно наспрам гледања у Небеса? Овај свет и почива на непрестаној завади, на чачкању нашег ега који је узрок свих несрећа.

Зато вам кажем, драги моји: не бојте се! Идите на Литургије, славите Бога, причешћујте се на свакој служби! Редовно Причешће те увлачи у небески живот ревности. Не осврћите се на приче „пости – не пости“. Дела су важнија од сваког уздржавања од мрса и од десетина реченица молитвених правила. Важно је да у срцу нема злобе, већ милосрђа Господњег.

Идите ка Светлу — Христу, јер само кроз Њега долазимо код Оца Небеског. Радујте се у васкрслом Сину Божијем!