КАПЕТАН ХАТЕРА И ДЕЧАК
Зарасла је она стаза младости којом смо гањали дечачке снове. Оно дрвеће на којем смо правили кућице од грања давно је изгорело у неком шпорету. На том месту сада су нека туђа дворишта у којима лају досадни керови на сваког пролазника. Остало је само сећање...
Пустоловине капетана Хатере од Жила Верна читао сам са страшћу. На врху дрвета маштао сам како стојим високо на јарболу и гледам има ли пустог острва на којем ћу пронаћи закопано благо. Ветар је њихао крошњу као да су то пуна једра што ме гоне далеко, негде до граница новог света. Машта једног дечака брусила је његове погледе на живот.
Неки дан, тај дечак се угледао у одразу огледала. Пљунути капетан Хатера. Брада густа, црна, са нијансама беле, и боре на лицу. „Јеботе, па овај баш личи на мене!“ помислио је. Дечак је отишао срећан јер је видео свог јунака, а Хатера се само шеретски насмејао клинцу који га неће напустити до краја живота.
Тај клинац Хатеру и даље носи у нове авантуре. Тај клинац му је сва снага да и даље буде радознао. Он га је сачувао од вечне смрти, одвукао га из пакла и вратио Оцу, којем је Хатера коначно препустио брод и кормило. „Оче, вози Ти, ја сам уморан од бродолома“, тихо је прошаптао капетан и предао брод. Отац га је сместио у кревет, превио му ране и пустио га да мало одспава. Даривао му је време за одмор и мирно море.
Једног јутра, Хатера је видео дечака како пева у оној корпи на врху јарбола. Дечак му се насмешио одозго: „Капетане! Рекао ти је Отац да мало ти управљаш бродом. Каже – само веруј и вози, Он верује у тебе!“ Хатера се запитао где је Отац и како ће возити без Њега. Шта ако се насуче или удари у подводну стену?
Наједном, задува ветар. Црни облаци надвише се над бродићем. Хатера узе кормило и спусти једра, али га ухвати паника. „Потонућу, преврнуће ми ова олуја брод! Оче! Оче! Где си, Оче?“ Погледа ка корпи на јарболу – дечака нема. Муње су шибале небом. Наједном, дечак запева: „Веруј, веруј, капетане, веруј Оцу ти... Ако вере имаш, Отац ће ти помоћи!“
„Хеј бре, клињо, теби је до песме, а мене хоће море да прогута!“ бесно је викао Хатера. Али дечак је био упоран, певајући исту песму изнова. Хатера, сав мокар и уморан од љуљања, наједном препозна тог дечака. У том сазнању појавио се и Отац.
„Сине! Зашто се плашиш? Ако сам ти рекао да управљаш, требало је да знаш да Ја верујемо у тебе и да знам да ћеш добро пловити.“ Отац му се насмеши. Хатера осети у срцу снагу и љубав. Свако дете осети кураж када је отац уз њега. Храбро је узео кормило у руке и запловио директно у олују. И тада, као да се она угасила – ветар је однео облаке, а на пучини се појавило сунце.
Дечак је поново био високо у корпи и певао је. Хатера га је коначно препознао. То је онај мали што је читао о њему. То је онај мали што га је упознао са Оцем. То је онај безазлени створ који се непрестано радује у Очевом присуству. То је онај мали којег је јутрос затекао у огледалу док се умивао. Тај мали му је непрестано чувао пламен давно предат у душу.
Хатера је заплакао и запевао са дечаком. Дечак сиђе до њега и рече му: „Волим те, драги мој капетане, јер си се вратио на наш брод.“
Капетан Хатера је завршио ову причу. Некоме ће можда помоћи да се врати тамо где је изгубио свог дечака или девојчицу. То су деца Неба коју ми, матори, упорно преваспитавамо и гурамо у свет одраслих... а свет одраслих је тако лицемеран.
Коментари
Постави коментар