Човек без човека

 

„Јер где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам и ја међу њима.“ – Матеј 18:20.

Ове Христове речи чине сав смисао нашег живота и спасења. Човек без човека не може чинити заједницу, нити Црква може постојати без те заједнице.

„Ја сам чокот, а ви гране; и који буде у мени и ја у њему, он доноси многи плод; јер без мене не можете чинити ништа.“ – Јован 15:5.

Човек без човека остаје без дела љубави – није онај Самарјанин, нити је остварен уколико нема човека да помогне човеку. Човек без човека постаје устајала бара у којој се гомилају трулеж и пропадање, па сам себи постаје отров.

Данашњи свет је свет отуђености, свет кружока у којима се ствара зачарани круг једноумља, а једноумље није слобода у Христу! „Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли то и цариници? И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци?“ – Матеј 5:46–47.

Човек без човека не може спознати Христа. Јер, ми смо браћа и сестре који треба да чине заједницу љубави, породицу у кући Оца Небеског, а не да живимо по данашњој доктрини света „свако за себе“. Такав свет је постао свет параноје, мржње и једноумља које убија човека…

Човек без човека постаје зли слуга који мисли само на себе. „А приступивши и онај који је примио један талант рече: Господару, знао сам да си ти тврд човек... па се уплаших и отидох те сакрих талант твој у земљу; ево ти твоје. А господар његов одговарајући рече му: Зли и лењи слуго…“ – Матеј 25:24–26.

Кроз ову причу, слуга који је добио један талант није урадио ништа лоше у смислу да је украо или потрошио – он га је из страха закопао у земљу, изоловао га да буде „на сигурном“. Ово је страшан шамар сваком облику самоизолације. Човек који се склања од других да би, наводно, „сачувао свој мир“, заправо закопава дарове које му је Бог дао. Без интеракције са светом, тај талант трули у земљи, баш као вода у тој бари.

Човек без човека не може постати бољи човек! Јер, ако не престанемо да повређујемо другог човека, ми смо зла творевина; али ако ћемо због човека постати бољи, онда се у нама остварује божанска творевина. Јер, сам Бог посла Сина свог да постане Богочовек, како би помогао човеку да постане заједница у Царству Небеском!

„Каква је корист, браћо моја, ако ко каже да има веру а дела нема? Може ли га вера спасти?... Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи.“ – Јаков 2:14–17.

Зато човек без човека није у стању да оствари дело, нити је у стању да чини живи однос Бога и човека кроз човека. Данашњи свет је свет отуђености у коме се живот води кроз лицемерје. Дела која чине само су маска доброте која крије сопствену корист, а то је погрешан смер спасења.

„Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити?... Ви сте светлост свету; не може се град сакрити кад на гори стоји. Нити се ужиже светиљка и ставља под суд, него на свећњак, те светли свима који су у кући.“ – Матеј 5:13–15.

Ако се затворимо у своје мале, безбедне кругове, ми смо ту светиљку ставили под суд да светли само нама. Со има смисла само ако се помеша са храном да спречи трулеж; ако стоји сама у посуди, она је бескорисна.

„По плодовима њиховим познаћете их. Еда ли се бере са трња грожђе, или са чичка смокве?... Тако свако дрво добро плодове добре рађа, а рђаво дрво плодове рђаве рађа.“ – Матеј 7:16–20.

Јер, човек без човека не може постати добро дело, не може се остварити врлински нити засијати Христом у себи. Христос се жртвовао за сав људски род: за оне који Га распеше, за оне који Га гонише, за оне који Га љубише, за оне који Га пратише. У Њему није било кружока, није било самотног човека коме је циљ да ствара своју себичну мисију – Он је делом савршене љубави дао Себе људима. Без Њега човек не може бити човек, нити човек без човека може бити Христов!