Светло у загонетки света: Есеј о Павловој Химни љубави

Живимо у времену које ужасно много полаже на форму. Важно је како изгледамо, шта поседујемо, које титуле носимо и колико смо гласни у одбрани својих ставова. Меримо успех кликовима, а памет бројем информација које можемо да процесирамо.

И у тој свеопштој буци, где сви нешто доказују, човек се умори. Осети неку чудну празнину, свестан да му, и поред свега што је постигао, нешто суштински фали.

Пре скоро две хиљаде година, један човек је написао писмо групи људи у Коринту. Тај град је био сличан нашем времену — богат, динамичан, пун паметних, речитих и успешних људи који су се стално препирали око тога ко је у праву и ко је већи. Тај човек се звао Павле. И усред њихових расправа, спустио је перо на пергамент и записао речи које и данас, после двадесет векова, звуче као чист, оштар планински ваздух.

Павле не почиње теоријом. Он одмах удара у центар. Каже: „Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или кимвал који звечи.“

Размислите о томе. Можеш бити најречитији говорник, твоји текстови могу бити савршено скројени, твоји видео-есеји визуелно беспрекорни. Можеш знати све тајне овог света, поседовати апсолутно знање, па чак и имати такву енергију и веру да покрећеш ствари са места. Али ако иза тога не стоји чиста, аутентична брига за другог човека — ти си само бука. Празан ехо у празној соби.

Он иде и корак даље, тамо где се многи од нас саплићу. Каже да можеш дати све своје имање сиромахнима, можеш жртвовати и сопствено тело, али ако то радиш због сопственог ега, да би испао херој или праведник у очима других — опет је нула. Ништа ти не користи.

Јер, љубав о којој он говори није емоција која те преплави па прође. То није холивудски занос. То је свесна одлука и врхунска дисциплина духа.

Погледајте како је он дефинише. То је вероватно најтежи практични приручник за живот икада написан.

Љубав дуго трпи. Милосрдна је. Она не завиди, не горди се, не надима се.

Али обратите пажњу на ову реченицу: „Не тражи своје.“ У свету који нас учи да грабимо, да се боримо искључиво за свој интерес, своје право и свој простор, Павле поставља радикалан захтев. Права љубав је спремна да одступи. Она се не раздражује, не памти зло, не радује се кад онај други падне — чак и ако нам је тај други непријатељ. Она се радује искључиво истини.

Она је штит: све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.

То звучи скоро немогуће за модерног човека. Изгледа као слабост. Али у свету где све има рок трајања, Павле нас подсећа на једину константу: „Љубав никад не престаје.“ Знања која данас имамо сутра ће бити застарела. Технологија којом се поносимо постаће смешна генерацијама које долазе. Наши гласови ће умукнути. Али траг чисте доброте и пажње који оставимо у животу неког другог човека — то је једино што остаје заувек.

Павле на краю користи једну прелепу слику. Каже да сада, у овом животу, све видимо као у огледалу, у загонетки. Античка огледала нису била савршена као ова данашња; била су од ливеног бронзаног лима, слика у њима је била мутна, нејасна, морао си да нагађаш детаље.

Тако и ми данас пролазимо кроз живот. Много тога не разумемо. Не знамо зашто се дешавају тешке ствари, зашто свет некада делује тако неправедно и мрачно. Гребемо по површини реалности, уверени да све знамо, а заправо видимо само делимично.

Али, доћи ће тренутак када ћемо ствари видети онаквима какве јесу. Лицем у лице.

Дотле, док ходамо кроз ову маглу и загонетку живота, немамо превише ослонаца. Имамо само три кључне ствари које нас држе да не потонемо: веру да све ово има смисла, наду да светлост побеђује мрак, и љубав.

А највећа међу њима, она која покреће и веру и наду, јесте љубав. Без ње смо само путници који су залутали у мраку, са гомилом скупе опреме и пртљага, али без мапе и без циља.