Пастири или принчеви: Крик из Лаоса

„А кад им опра ноге, узе хаљине своје, па севши опет за трпезу рече им: Знате ли шта ја учиних вама? Ви ме зовете учитељем и Господом; и право кажете, јер јесам. Кад, дакле, ја опрах вама ноге, Господ и учитељ, и ви сте дужни један другоме прати ноге. Јер ја вам дадох углед да и ви тако чините као што ја учиних вама.“ (Јован 13, 12–15)

Увод: Лекција у прашини

У овој једној јеванђељској слици сажета је сва тајна и сва суштина Истинске Цркве. Христос не држи предавање са катедре, нити Сина Горе уређује као парадни трон. Он силази на колена, у прашину, узима убрус и чини дело које је у тадашњем свету било резервисано за најнижи слој робова.

Овим чином, Спаситељ није само показао смирење – Он је поставио вечни, непроменљиви закон хришћанских односа. Опрати ноге другоме значе преузети његов бол, скинути са њега прљавштину овога света, изједначити се са њим у љубави. На тој, изворној Трпези љубави (Агапе), однос међу вернима је хоризонталан: ми смо једно тело, браћа међу собом, где већина не значи престиж, већ већу одговорност за служење. Поредак Цркве је поредак служења, а не поредак владања. Лаос – Свети Народ, Царско свештенство – дише заједно са својим пастирима, јер су и пастири ту због стада, а не стадо због њих.

Међутим, векови су пролазили, а бистра река ове истине почела је да се замућује људским канонима, лицемерјем и похлепом. Оно што је почело у прашини и љубави, претворило се у параду и статус.

Сведочанство прошлости: Какви су били изворни Пастири?

Да би Лаос разумео размере данашње обмане, мора се подсетити како су изгледали и ко су били Епископи у раном Хришћанству, пре nego што су Цркву оденули у пурпур и злато Римског царства.

У првим вековима, реч Епископ означавала је једноставно:  старатељ, онај који бди над заједницом. Бити епископ тада није значило добити титулу „Ваше Височанство“, нити обезбедити материјални престиж и моћ. Бити епископ значило је потписати сопствену смртну пресуду. Епископи ране Цркве су били први на удару током прогона. Они нису били заштићени стакленим зидовима протокола; њихов једини „протокол“ био је Крст и спремност да положе живот за своје стадо.

• Они су делили судбину сиромашних: Рани епископи су живели скромно, често радећи сопственим рукама да би се прехранили, баш као што је и Апостол Павле шио шаторе. Нису имали ризнице, златне пехаре нити приватне поседе. Сваки прилог који је заједница доносила на Трпезу љубави епископ је делио удовицама, сирочади, болеснима и утамниченима. Он је био економ љубави, а не директор корпорације.

• Препознавали су се по ранама, а не по злату: Када би се епископи окупили на раним саборима, многи од њих су долазили без очију, са усахлим удовима од мучења у рудницима, са ожиљцима од ланаца. То су били њихови ордени. Њихов духовни ауторитет није извирао из помпезне одежде и круне на глави, већ из сведочанства живе вере и љубави која не устукне пред смрћу.

• Били су део народа, а не изнад њега: На изворној трпези, епископ је седео заједно са робовима, занатлијама и сиротињом. Римско друштво је строго делило људе на класе, али унутар Цркве, под вођством истинског пастира, сви су били једно. Епископ је био отац коме је свако могао да приђе, да га додирне, да га загрли и да са њим подели своју муку. На њега се није гледало са задивљеним страхом, већ са дубоком љубављу.

Садашњост: Парада принчева и заспали Лаос

А где смо данас, када годинама лицемерје расписује своје каноне не би ли заштитило свој престиж и богатство? Данас живимо у времену у ком они који себе лажу проповедају своју лаж као истину. Слика наше стварности пред храмовима је поражавајућа.

Пред црквом народ чека Епископа, Владику, Митрополита – много имена за једног човека, једног слуге Божијег. Аутомобил се зауставља, врата се отварају. Владика излази из црне лимузине. Протокол почиње. Жезло са украшеном главом предаје својој пратњи. Дају му крст, око њега свештеници у шпалиру. Он корача као да хода преко простртих црвених тепиха као принц коме треба да се клањамо.

Ох! Ваше Височанство!

И све је баш у том духу: ЈА изнад вас, ви испод МЕНЕ!

Где је у тој помпезној паради Исток? Где је ту Икона Христова? Христос није имао где главу да склони, а његови се данашњи намесници крећу у оклопљеном луксузу, недодирљиви за просечног човека, за његову беду и његову сузу. То није одлика Апостолске цркве. То није Истинска вера! То је понашање чисте, огољене гордости.

А народ? Народ је вековима завођен бројним утицајима да заборави ко је. И на велику жалост, успели су. Успели су да убеде вернике како су они тек пука световна руља која ништа не уме, осим да купује свеће и иконице, да даје прилоге и буде под контролом. Отуђили су клир од сопственог стада, пасивизирали народ и свели га на позоришну публику која задивљено гледа у злато, уместо да буде живо тело заједнице.

Народ више није свестан да је Лаос – Свети Народ, Царско Свештенство, а да је Епископ само један од њих. Све се свело на суви формализам, на каноне који штите власт и на празне церемоније. Свега има, али нигде нема оног ИСТИНСКОГ духа прања ногу!

Закључак: Позив на извор

Зато данас, из дубине тог истог пасивизираног и ућутканог Лаоса, мора да одјекне реч истине и подсећања. Глас који не руши Цркву, већ је позива да скине лажне боје овога света и врати се у своју изворну, бистру реку.

Епископи! Не долазите пред народ као принчеви, не понашајте се као да сте већи од нас.

Приђите овом народу очински. Спустите се са својих недодирљивих висина, склоните стаклене зидове протокола и скупоцених аутомобила. Осмехните се, загрлите неког човека у његовој муци, у његовом сиромаштву и страху. Не тражите параде где вам се простире црвен тепих, а ми треба да у вас гледамо задивљено и преплашено.

То није Истинска вера. То није дух Отаца који су за Христа прогоњени и крварили. Вратите се међу нас, не као владари, него као пастири који миришу на своје стадо. Јер на крају времена, пред Истинским Судијом, никог неће спасити златне митре нити титуле „Височанства“, већ само оно убрусом обрисано стадо и љубав која је спремна да клекне у прашину.