Фарисјество на јутрошњој литургији у Косјерићу

 

Не могу и нећу да прећутим јутрошњи фарисејски наступ свештеника у пензији на Светој Литургији у Косјерићу. Слушао сам беседу која је језиво подсећала на оне мрачне реторике из деведесетих година, када је био у активној служби. Као млад човек, и сам сам због таквих речи упао у замку гордости и у живи песак етнофилетизма – стања у ком сам слепо величао само свој национализам, а друге потцењивао. Ти и такви реторичари затровали су читаве генерације, гурајући их у пропадљивост и трулежност овог света, уместо у вечност. Имао сам срећу, и немерљиву милост Божију, да ме Он сам извуче из тог духовног блата.

Јутрос, Литургија у Косјерићу није личила на себе. Уместо да буде оно што једино сме да буде – Небо на земљи, Царство Божије међу нама – она је претворена у јефтину политичку арену, натопљену фарисејством и ликовањем над некаквим земаљским, личним победама. Гордост је стајала пред самим Царским дверима. Држала је крст у рукама, потпуно заборављајући Ко је на том Крсту распет и због чега. Гордост у мантији је грмела политички, без разлике у односу на криминалце у скупим оделима и краватама.

Овај пензионисани војник старог система брутално је напао младост Србије. Оптужио је креативну, паметну и мислећу омладину да разара Цркву и државу. Али, зашто гордост у мантији прећуткује кључно питање: коју то Србију руши та омладина? Неће то да изговори, јер му управо оваква, разорена и покрадена Србија обезбеђује комфор и ветар у леђа. Неће господин на хришћанску Голготу; превише му је леп и лагодан овај његов лажни, земаљски "Тавор" са којег распиње све нас који Голготу живимо.

По његовој јутрошњој "јеванђелској" логици, учени и мислећи млади људи су рушитељи Светитеља, док су батинаши, криминалци, убице, силоватељи и сав остали неморални шљам који држи полуге моћи – на страни „правде“. Онима који су угасили светионик у хришћанским душама, данас су пуна уста одбране светиња.

Господине свештениче у пензији, лако је Вама да грмите са трона када сте деценијама чинили све да одвојите верни народ од клира. Поставили сте себе на недодирљиви пиједестал, а нас, лаике – што на изворном грчком језику значи Лаос, Свети Народ Божији – третирате као незнабошце и послушну масу.

Јутрос сте служили Литургију. Када сте се окренули и изговорили Христов мир: „Мир свима!“, на кога сте тачно мислили? На Ваше политичке истомишљенике или на читав Сабор? Јер, када смо Вам једнодушно одговорили: „И духови твојему“, то није урадила Ваша партија, већ сви ми у цркви. Ви нас делите, Ви цепате хитон (грчки: chitōn) Христов, а ми Вама одговарамо у љубави и саборности, јер смо народ жељан Христа, жељан утехе и истине.

А Ви нам, баш као римски војници распетоме Христу, уместо живе воде на усне приносите оцат и жуч.

Ваше личне борбе и сукоби са разрешеним Владиком Јустином нас се не тичу и не треба да нас дотичу. Ваш клир је показао сву могућу неслогу, сујету и нетолеранцију. Такав клир није Христос – он је само продужетак оног старог, удбашког система. Ви не перете ноге једни другима, нисте у стању то да чините онако како је Христос чинио својим ученицима. Напротив, ви једни другима подмећете ноге и грчевито се борите за земаљску моћ.

Лако је у пригодним беседама испирати уста именом Светог Владике Николаја Велимировића, али нико од вас неће и не сме да живи наспрам његових подвига. Ви не жртвујете себе за стадо, него жртвујете нас, јер смо за вас само потрошни материјал и статистика.

Али, упамтите једно: мрак незнања је давно нестао. Развејали су га великани православног духа и теологије попут нашег незаборавног владике Атанасија Јевтића, па све уназад кроз векове до Јована Златоустог, Григорија Паламе и Максима Исповедника. Сви ти Свети Оци су нам оставили живо знање.

Лаици данас нису незналице, колико год да сте се ви трудили да овај народ претворите у необразовано стадо. Лаици – то Царско Свештенство – имаће последњу реч, јер је и у нама Дух Свети. Нисте ви једини власници благодати Божије!

И док ви по својим епархијским канцеларијама одликујете криминалце и купујете мир са моћницима, Лаос се моли. Лаос се подиже и одоздо, из тишине и страдања, гради и чини ону истинску Христову заједницу – Живу Цркву!