Свети Јован Златоусти

 

Златна уста и жуљевите руке

Тишина пустиње је дубока, али она не рађа кукавице. Она рађа људе који су сахранили сопствени его да би у њима проговорио Бог. Из такве тишине, изгладнео од бдења али ужареног духа, у престоницу византијског царства стигао је Јован.

Није имао ни свилене мантије, ни златне ланце, нити је марио за спољашње почасти свог високог чина. Имао је само Реч. Али та Реч није била његова, нити је извирала из људске калкулације. Зато је и текла као планинска бујица која руши све пред собом.

Када би Јован изашао на амвон Свете Софије, царска престоница би занемела. Сиротиња је плакала од радости јер је коначно чула да Бог није далеки, сурови тиранин који вреба људске грешке, већ Отац који чека раширених руку. Али царски двор? Двор је дрхтао. Богаташке одаје су се тресле од гласа човека који није знао да пише прорачунато, у рукавицама, и који је свако материјално изобиље сматрао ништавним ако народ гладује.

А центар тог Јовановог света, извор из којег је црпео сваку ту силу, била је Света Литургија.

Он није био салонски теолог; он је био богослужитељ који је дисао Олтаром. Оставио нам је Литургију скраћену од дугих византијских форми, али збијену као чисти огањ, прилагођену човеку који живи у свету и бори се са свакодневним мраком. За Јована, Литургија није била позориште нити представа за народ, већ тренутак када се небо спушта на земљу, а човек улази у саму Божанску вечност.

Из тог литургијског сагледавања извирало је његово учење о Причешћу – радикално, потресно и дубоко.

Он је прекинуо дотадашњу праксу у којој су људи прилазили Чаши ретко, само из обичаја или страха. Јован је вратио народ Христу. Говорио је да је Причешће вечни извор Живота, храна без које душа умире од глади на ветрометини света. Али, у исто време, грмео је против формализма: „Прилазиш Чаши, а брат ти је гладан? Целиш Христова уста у Причешћу, а пљујеш Га у сиромаху пред вратима храма?“

Јован је видео страшну тајну: Христoс на престолу Олтара и Христoс под крпама на степеницама цркве су један исти Христoс. Ко не препозна Бога у човеку, тај Га узалуд тражи у златном путиру. Зато је његово Причешће било позив на буђење, а не на успављивање савести.

И управо то инсистирање на живој вери, а не на форми, довело га је до директног сукоба са царским двором.

Моћна царица Евдоксија подигла је свој сребрни споменик тик уз цркву. Народ је клицао, великаши су позирали у раскоши, а око споменика се разлила светина, славећи моћ и пролазно благо. Хиљаде преплашених шаптача, оних што су веру мерили протоколом и страхом од замерања моћницима, прилазили су Јовану и говорили му да утиша глас, да не клизи у сукоб са системом и да чува свој положај.

Јован се на те опомене само насмејао – оним чистим, слободним смехом човека који се јутрос причестио Живим Богом и који се зато више не плаши пролазних људи. Изнео је своја златна уста пред гомилу и, не гледајући ко седи на трону а ко у блату, скресао истину право у лице свету: „Опет буни се Иродијада, опет лудује, опет тражи главу Јованову на тањиру!“

Није то била људска гордост, већ апсолутна послушност Духу. Када човек говори и живи Духом, његов его се повлачи у страну. Тада нема страха од туђег мишљења, јер реч не извире из човека, него кроз њега.

Казна је стигла у виду изгнанства. Далеки, сурови Кавказ, дивљина, блато и камењар.

Они који су веру посматрали кроз удобност престоничких салона мислили су да је то његов крај. Мислили су да је човек без катедре, титуле и званичне моћи – нико. Али Јован се није повукао у самосажаљење нити је трошио време на мрачне теорије о демонским царинама. Подигао је рукаве своје поцепане мантије.

Тамо на крају света, без велелепних храмова и златних сасуда, он је и даље служио Литургију – ако не на камену, онда на сопственим грудима. Постао је жива Црква на делу. Он је зидао. Сам је, сопственим рукама, обнављао порушено, тешио утучене и писао писма која су палила ватру вере широм васељене. Док су дворски епископи у Константинопољу уживали у раскоши и бавили се сопственом величином, Јован је у блату Кавказа, прашњав и уморан, знојем сведочио Христа. Мењао је духовни кров над главом палом човечанству.

Када су му отказала плућа и када је тело коначно клонуло под теретом хода, у њему није било ни трунке страха. Причешћен Христом кроз цео свој живот, знао је да никакав мрак не може да стане између сина и Оца који га држи за руку.

Погледао је у небо, савршено слободан, и оставио свету теологију сажету у четири речи: „Слава Богу за све!“

Поука за свако време

Живот Јована Златоустог нас учи три велике истине:

• Литургија се наставља и после отпуста: Свето Причешће није магијски ритуал који те ослобађа одговорности, већ огањ који те тера да служиш ближњем. Ко се причешћује, његове руке морају постати Христове руке на земљи – спремне за рад, за блато и за жртву.

• Где је Дух, ту нема страха: Ко год живи и ствара у страху од грешке, тај робује свом егу. Ко се храни Живим Христом, тај сведочи слободно и оштро, јер зна Ко му даје снагу и реч.

• Са лажју нема компромиса: Када се брани достојанство Истине, говори се мушки и отворено. Боље је бити протеран у блато и камењар са Христом, него седети у салону, позирати пред светом и формално држати Чашу у рукама у којој нема Духа.