Тело моје - душа Христова

Многе духовне књиге нашироко и детаљно пишу о васкрснућу, о стањима душе уснулих, о нивоима неба и заробљеним мапама. Али када с њих скинемо поетичне метафоре и теолошке украсе, остаје једна непобитна чињеница: са оне стране завесе нико нам није донео опипљиве материјалне доказе. Све што имамо сведено је на сведочанства појединаца, визије или чисту догму. Чак и апостол Павле, који се уздигао до трећег неба, у својим посланицама остаје мистичан и недоречен, признајући да не зна да ли је био у телу или ван тела и да је чуо речи које човеку није допуштено говорити. Све остало је, ако ћемо поштено – људско нагађање.

У том мору нагађања, људски ум је вековима ишао толико далеко да је измислио ствари попут ваздушних митарстава. Та врста небеске администрације, шалтера и цариника где те демони саплићу за сваку ситницу, нема ама баш никакве везе са Христом. То је позноантички и средњовековни монашки фолклор створен да би се људским страхом управљало. Код Христа је ствар радикално једноставнија и лишена бирократије: разбојник на крсту улази у рај у једном секунду, само на основу унутрашњег трзаја и покајања. Без икаквих царина и процедура.

Христос је једини који је победио смрт. Једини који је подигао Лазара из Витаније након четири дана, када је тело већ почело да заудара, ломећи законе биологије и физике једним јединим гласним: „Лазаре, изађи напоље!“ Изворна новозаветна порука не филозофира о бесмртности душе; она сведочи о васкрсењу тела.

Али, ако је тело толико битно, зашто је у овом свету оно наш највећи терет? Зашто у Царству Небеском неће бити мушког и женског, и какав то рат заправо водимо у сопственој кожи? Да бисмо то разумели, морамо да се вратимо на фабричка подешавања. На сам почетак.

Поглавље 1: Адам од глине и Рајски оперативни систем

Књига Постања каже да је Бог створио Адама од праха земаљског и удухнуо му дух живота. Човек је од старта спојен од две компоненте: од хемије i биологије земље, али и од Божанског даха. Бог тог првог човека поставља у Рај. А Рај није географски појам – то је стање постојања у којем нема смрти, труљења и ентропије.

У том првобитном стању, Адамов систем је функционисао у савршеној хармонији:

• Душа (Свест): Била је стално повезана на Извор, на Бога. Хранила се директно Његовом благодаћу. Адам није знао за анксиозност, страх од сутрашњице или усамљеност. Био је утемељен у Вечности.

• Тело од глине: Било је савршени, послушни продужетак те свести. Пошто у Рају нема смрти, тело није имало потребу за одбраном. Адам није морао да вечера да му ћелије не би одумрле – био је сит од Бога. Није имао овај наш данашњи, панични сексуални нагон, јер тамо где нико не умире, нема потребе за репродукцијом да би врста опстала. Адам и Ева су били голи и нису се стидели, јер су се гледали очима чисте љубави, а не кроз призму нагона, поседовања и телесног искоришћавања.

Свест је држала волан са потпуном лакоћом, а возило је клизило кроз постојање без икаквог унутрашњег отпора или квара.

Поглавље 2: Велики пад напона и „Кожне хаљине“

И онда се дешава катастрофа. Човек бира аутономију, окреће леђа Извору и промашује смер. У том секунду, веза пуца. Десио се космички пад напона и човек упада у хладну зону смрти.

И шта Бог тада ради? Текст каже: „И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже, и обуче их у њих.“ (Постање 3, 21). Те „кожне хаљине“ нису крзно неке животиње. Теолошки и биолошки, то је наша данашња груба, пропадљива биологија. Бог им је апдејтовао хардвер да би уопште могли да преживе на суровој земљи ван Раја.

Закорачивши у изгнанство, наш оперативни систем се пребацио у Survival Mode (режим преживљавања):

1. Тело добија Аутопилота (Инстинкт): Пали се сурова логика борбе за опстанак. Глад постаје мучни аларм који те тера да копаш земљу у зноју лица свог да би унео калорије, иначе систем отказује.

2. Сексуални нагон као штит од ништавила: Пошто је појединац сада осуђен на смрт и труљење, природа уграђује у тело бруталан нагон за размножавањем. Врста мора да тече даље, јер индивидуа нестаје. Сексуалност постаје панични крик биологије која покушава да превари гроб кроз потомство.

3. Расцепканост свести: Душа, одсечена од Бога, остаје гладна, уплашена и празна. Живот на земљи је тежак. И шта онда ради та наша уплашена свест? Она скапира да то ново тело, преко својих инстинката, лучи хемију која доноси пар секунди потпуног опуштања и заборава. Свест почиње да злоупотребљава аутопилота. Секс и храна престају да буду базичне функције одржања и постају анестезија против егзистенцијалног бола. Ту се рађа блуд, ту се рађа прождрљивост – у том јадном покушају уплашене душе да узме мрву мира преко тела.

Поглавље 3: Погрешна тактика ратовања

И ево нас у садашњем времену. Свако од нас у себи носи исту ту драму: анатомију прогнаног Адама и чежњу за Рајем. Када савремени хришћанин осети да га ти инстинкти вуку на дно, да губи људскост, он одлучује да објави рат свом телу. Креће у пост, у изгладњивање, у бесомучно читање молитвених правила, са идејом: „Сада ћу ја батином и гладовањем да утишам ово магаре од тела.“

Али у пракси, то не функционише тако.

Када драстично смањиш храну, твој базични аутопилот то не доживљава као духовни узлет. Он то види као смртну опасност. Пошто је примарни ресурс (храна) угрожен, систем пали аларм за преживљавање на најјаче и аутоматски активира други најјачи нагон – сексуални. Изгладњивање често не убија страст, него је, парадоксално, разјарује, јер је тело у режиму панике. Чак и када си у молитви, када покушаш да умириш ум, страст се појављује као да не постиш.

Зашто? Зато што пост не убија страст; пост је само разголићује. Док угађаш себи, страсти су сите и спавају. Када укинеш комфор, склањаш површинску брану и јасније видиш колика је стварна снага тог аутопилота. Страст не долази из стомака, она долази из ума, из маште, из уплашене душе која тражи свој вентил.

Зашто је свака наша фронтална борба против сопствених инстинката бесмислена. То је потпуно погрешна тактика ратовања. То су пролазне манифестације које сам, голом снагом воље, не можеш да укротиш. Човек не може сам да редизајнира хардвер који је наследио од палог Адама.

Поглавље 4: Плодови и једини прави Смер

Узалуд је мој пост, узалуд су моја молитвена правила ако ја немам радости у Христу, ако нема конкретних плодова спасења. Када пост постане сам себи циљ, када се сведе на штиклирање обавеза и суво гладовање, он се претвара у мрачну љуштуру. Човек који пости без радости не служи Христу, него свом егу, убеђен да нечим отплаћује свој дуг Богу.

Циљ хришћанског живота није гладовање, него задобијање Духа Светога, чији су плодови јасни: љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброта. Ако у срцу нема тог дубоког мира и тихе радости зато што је смрт побеђена, онда је наш пост само дијета, а праштање обична глума.

Ако праштам некоме зато што морам, јер је „грех ако не опростим“, то је праштање из страха. То је трговина и психолошка самоодбрана у којој мислим само на свој духовни досије. Али ако праштам јер ми је љубав у срцу, јер у ономе ко ме је повредио видим истог оног полупаног, прогнаног Адама који реагује из свог мрака и немоћи – е, то је пуноћа Божија.

Грех није правни прекршај закона, грех је промашен смер. Права тактика није јуришање на сопствену биологију, него промена фокуса. Када си окренут у правом смеру – ка Христу – базични нагони и даље дивљају у позадини, аутопилот и даље зуји, али они више немају моћ да ти одреде правац. Ти их једноставно пустиш да прођу као облаци, јер ти је поглед фиксиран на Светлост.

У Васкрсењу, Бог неће бацити наше возило на отпад. Он ће га трансформисати. Укинуће се овај прогнанички, одбрамбени модус тела. Аутопилот више неће бити подешен на преживљавање, јер опасности и смрти више неће бити. Тело и свест ће коначно постати једно, савршено синхронизовани.

До тада, наше је да признамо сопствену немоћ, да баталимо лажне форме које нас гуше и да задржимо смер. Тело ће укротити Онај који га је и створио, а на нама је само да не дамо волан у руке силама које нас вуку назад у изгнанство.