Зидари гробница

„Тешко вама што зидате гробнице пророцима које су ваши оци поубијали...“ (Лука 11, 47)

Ове речи Спаситеља, упућене ондашњој верској елити, законицима и фарисејима, крију у себи најмрачнију тајну у историји религије. Христос ту не говори о безбожницима, нити о отвореним непријатељима вере. Он говори о људима који држе кључеве храма, који управљају формом, законима и жртвоприношењем, а који нагонски мрзе и убијају сваког живог носиоца Духа Светога.

Векови који су уследили након Христовог Васкрсења показали су да ова опомена није остала у прошлости Јеванђеља. Она је постала трајна матрица историје хришћанства. Највећа трагедија истинске, живе вере јесте то што она своје највеће и најкрвавије битке није водила против спољашњих прогонитеља – императора, безбожника или освајача – већ унутар сопствених зидина. Унутар саме Цркве као институције.

Увод: Сукоб Живог Духа и Окамењеног Система

Кроз читаву историју православља провлачи се једна тиха, мучна линија раздвајања између две стварности: Цркве као Живог Тела Христовог (коју чине људи отвореног срца, спремни на метаноју и унутрашњи преображај) и Цркве као Административног Апарата (који тежи искључиво контроли, очувању привилегија, комфору и материјалној користи кроз форму).

Када год би институција огрезла у формализам, паганизам и клерикални елитизам, Бог би народу слао светионике – свете оце, монахе и тихе пастире. Ти људи су долазили са једном једином намером: да врате народ Христу, Јеванђељу и чистоти духовног живота. Али, тог тренутка би се палила машинерија система.

Зашто је истинска вера увек имала проблем у самој Цркви?

• Зато што живи светитељ не може да се укалупи у бирократске протоколе.

• Зато што његова слобода срамоти њихову послушност комфору.

• Зато што он лечи људске душе бесплатно, из чисте љубави, и тиме аутоматски руши монопол и бизнис модел оних који би да наплаћују посредништво између Бога и човека.

Клерикални систем је кроз векове развио савршен механизам одбране од живог Бога. Пошто не може да убије Духа који кроз светитеље говори, систем удара на њихова тела и достојанство. Највећи стубови православља – људи чија имена данас стоје исписана златним словима у календару и чије литургије служимо – за живота су од те исте, званичне црквене власти проглашавани за бунтовнике, јеретике, морално посрнуле и непослушне. Пролазили су кроз монтиране црквене судове, рашчињавања, тамнице и изгнанства.

Тек када би ти живи прекоритељи склопили очи и преселили се Господу, за црквену бирократију би наступило олакшање. Тек тада, када светитељ више не може да говори, да критикује и да квари привидну идилу, систем би започео другу фазу: зидање гробница. Мртав светитељ се ставља на икону, његове мошти се позлаћују, а његово име постаје бренд и средство за остваривање огромних материјалних прихода епархијских каса. Исти они који би живог светитеља протерали кроз врата, мртвом подижу храмове и наплаћују његову светост народу који тумара у потрази за утехом.

У тексту који следи, бавићемо се искључиво чистим, документованим историјским чињеницама. Погледаћемо у лица оних светских светилника – од древног Јована Златоустог до новијег Јована Кронштатског – који су морали да прођу кроз голготу унутар сопствене црквене куће, сведочећи до последњег даха да наше спасење не чини клир ни форма, већ Живи Христос.

IV ВЕК: Свети Атанасије Велики – Архиепископ александријски против „већине”

Историјски контекст и прогонитељи: Свети Атанасије је био млади ђакон на Првом васељенском сабору (325. године), где је бриљантно поразио аријанску јерес која је тврдила да Син није једносуштан Оцу. Међутим, убрзо након Сабора, Аријеве присталице користе политички утицај и придобијају цара Константина, а касније и његовог сина Констанција II. Званични епископат масовно клечи пред влашћу и прихвата аријанство. Атанасије, тада већ архиепископ александријски, остаје готово сам на бранику истине.

Механизам црквеног удара: Пошто нису могли да га победе теолошким аргументима, епископи су покренули монтиране црквене судове. На чувеном Сабору у Тиру (335. године), који су водили источни епископи, Атанасије је изведен пред суд. Оптужбе сопствене браће у мантијама биле су бизарне и страшне: оптужили су га да је силовао једну жену (која је на суду признала да су јој епископи платили да лаже), да је бацио чини и да је убио епископа Арсенија, одсекавши му руку ради враџбина. Атанасије је на суд довео живог и здравог Арсенија са обе руке, потпуно осрамотивши своје тужитеље. И поред тога, Сабор га је рашчинио и осудио.

Казна и исход: Током свог живота, Свети Атанасије је био прогоњен и у егзилу чак пет пута. Провео је више од 17 година у бекству, кријући се по западној Европи и међу пустињским оцима Египта, док су званични епископи држали његов трон. Остао је упамћен по изреци „Атанасије против света” – јер је цела званична црквена структура тада тврдила да он руши мир и црквени поредак.

IV–V ВЕК: Свети Јован Златоусти – Патријарх протеран од свог клира

Историјски контекст и прогонитељи: Као патријарх константинопољски (цариградски), Свети Јован је због своје јеванђелске речи био обожаван од стране обичног народа, али смртно омражен од стране црквене и државне елите. Његов главни црквени крвник био је Теофил, патријарх александријски, човек огромне сујете и богатства, заједно са корумпираним цариградским клиром коме је Златоусти укинуо луксузне бенефиције.

Механизам црквеног удара: Патријарх Теофил је 403. године организовао такозвани Сабор под храстом (близу Халкидона). На овом сабору окупили су се искључиво епископи који су презирали Јована због његове оштре критике богатства и раскоши. Саставили су срамну листу од 29 оптужби, међу којима су биле: да је немилосрдан према свештенству, да држи тајне гозбе (иако је због болести желуца јео сам и скромно), да је увредио царицу Евдоксију назвавши је „Иродијадом која поново тражи главу Јованову” и да прима грешнике без претходне административне процедуре.

Казна и исход: Сабор под храстом га рашчињава, а царица га протерује. Иако се народ побунио, Свети Јован Златоусти је насилно одведен у сурово прогонство у Питиунт (данашња Грузија). Спроводили су га војници са наређењем да га максимално исцрпљују. Умро је на путу, пешке, по сунцу и киши, у потпуној физичкој изнемоглости, одбачен од Синода, изговоривши своје чувене последње речи: „Слава Богу за све.” Данас његову Литургију служи сваки онај свештеник који би га у петом веку вероватно пријавио Синоду.

VII ВЕК: Свети Максим Исповедник – Човек коме је црква одсекла језик

Историјски контекст и прогонитељи: У седмом веку се појављује монотелитска јерес (учење да Христос има само једну, божанску вољу, чиме се урушава тајна Његовог ваплоћења и спасења човека). Ову јерес, ради политичког мира у царству, званично прихватају цареви, али што је најстрашније – и четири источна патријарха (цариградски, александријски, антиохијски и јерусалимски). Свети Максим, обичан монах, устаје сам против свих пастира и патријаршија.

Механизам црквеног удара: Пошто је Максим својим теолошким списима потпуно разобличио падове патријараха, изведен је пред црквено-државни суд у Цариграду. Епископи и дворани су га притискали речима: „Све патријаршије су у заједници (општењу) са нама, сви епископи и народ су потписали царски указ. Којој цркви ти припадаш? Како мислиш да се спасеш сам ван црквеног општења?” Максим им је тада одговорио реченицом која је темељ хришћанске личне одговорности: „Свети Дух је Црквом назвао истинито и спасоносно исповедање вере, а не административни скуп.” И додао је: „Ако и цела васељена буде у општењу са патријархом, ја нећу.”

Казна и исход: Проглашен је за бунтовника који цепа јединство Цркве. Сабор под утицајем монотелита доноси језиву пресуду: како би га спречили да даље сведочи истину, одсечена му је десна рука (којом је писао) и ишчупан му је језик (којим је говорио). Након овог зверства од стране сопствене црквене власти, Максим је протеран на Кавказ, где је у страшним мукама од рана убрзо преминуо у пустињи. Неколико деценија касније, Шести васељенски сабор је прихватио Максимово учење, а његове мучитеље-патријархе анатемисао.

XIV ВЕК: Свети Григорије Палама – На црквеном суду због Исусове молитве

Историјски контекст и прогонитељи: У четрнаестом веку, Свети Григорије Палама, светогорски монах и каснији архиепископ солунски, теолошки је уобличио и одбранио исихазам (тиховање) – учење да човек кроз непрестану умно-срдачну молитву („Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног”) може стварно, још у овом животу, постати причесник божанских нетварних енергија, оне исте светлости која је засијала на Тавору.

Главни прогонитељ Паламе био је Варлаам Калабријски, учени рационалиста са Запада, подржан од стране цариградског патријарха Јована XIV Калекаса и дела комотног, престоничког клира који је у овом учењу видео „простоту и јерес”.

Механизам црквеног удара: Солунским теолозима и црквеној бирократији је сметала тврдња да обичан човек, монах или лаик, који у тишини своје собе или келије вапи Богу, може директно искусити Његово присуство без административног посредовања институције. Названи су „пупкогледцима” и извргнути руглу. Патријарх Јован Калекас организује Синод 1344. године на коме се Палами суди због „непослушности” и „рушења црквеног мира”.

Казна и исход: Патријарх и Синод доносе срамну одлуку: Свети Григорије Палама је званично екскомунициран (изопштен) из Цркве и бачен у тамницу. Провео је три године у затвору под осудом сопствених пастира, третиран као најгори јеретик, пре него што се политичка и духовна свест у царству променила. Тек на каснијим саборима, његово учење је признато као чист догмат православља, а они који су га затворили остали су упамћени као духовни слепци.

XIX ВЕК: Свети Јован Кронштатски – „Опасан” због повратка светој Чаши

Историјски контекст и прогонитељи: У Русији 19. века, под утицајем вишевековне бирократизације и државне контроле над Црквом, народ је био потпуно пасивизиран у духовном смислу. Причешћивало се једном или двапут годишње, чисто формално, „ради евиденције”. Литургија је постала представа, а клир се претворио у хладне државне чиновнике са тарифама. У том мраку појављује се Свети Јован Кронштатски.

Механизам црквеног удара: Отац Јован је почео да ради нешто незамисливо за тадашњи систем: позвао је хиљаде сиромашних, луталица, лучких радника и обичног народа да се причешћују на свакој Светој Литургији. Враћао је рану Цркву, Трпезу љубави, проповедајући да се спасење не купује папиром и свећом, већ живим Христом. Све што би добио од имућних, одмах на улици је делио сиротињи, враћајући се кући бос.

Због тога је постао мета огромне зависти. Салонско, елитно свештенство из Санкт Петербурга и сам Најсветији владин синод гледали су га са дубоким презиром. Писане су тајне пријаве против њега, проглашаван је „духовно прелешћеним”, психотичним хистериком и опасним револуционаром који квари народ и руши црквену дисциплину. Црквене власти су изнова покушавале да му ограниче службе и ућуткају га, јер је народ масовно заобилазио званичне, богате катедрале и хрлио у Кронштат код једног обичног, скромног свештеника.

Казна и исход: Иако га због милионске љубави народа Синод није смео физички ликвидирати или званично рашчинити, држан је под сталном мотором и црквеном изолацијом све до смрти (1908. године). Систем га је трпео као „нужно зло”, а данас га та иста институција користи као највећи бренд, потпуно игноришући чињеницу да је за живота био највећи бунтовник против њихове хладноће и бирократије.

XX ВЕК: Свети Нектарије Егински – Протеран и оклеветан од браће епископа

Историјски контекст и прогонитељи: Ово је можда најчистији и најпрецизнији пример како систем ломи човека који зрачи Христом. Свети Нектарије је крајем 19. века био митрополит пентапољски у Александријској патријаршији. Народ га је неизмерно волео због његовог дубоког смирења, милосрђа и проповеди које су лечиле душе. Његови џелати нису били безбожници – били су то сабраћа епископи из Александријске патријаршије, вођени бруталном завишћу и страхом да ће Нектарије, због љубави народа, бити изабран за новог патријарха.

Механизам црквеног удара: Покренута је класична, блатњава пропагандна машинерија унутар самог двора Патријаршије. Оклеветан је пред старим патријархом Софронијем кроз најгнусније лажи: оптужили су га за финансијске малверзације, за рушење уставног поретка Цркве, па чак и за неморал. Без икаквог суда, без могућности да каже иједну реч одбране, Синод доноси решење о његовом уклањању.

Казна и исход: Свети Нектарије је насилно протеран из Египта. Дошао је у Атину као сиромах, без пребијена новчића, без пензије, без докумената, обележен као „изгнанник због моралног преступа”. Годинама је преживљавао као обичан проповедник на убогим парохијама, а званична црквена хијерархија Грчке га је третирала као губавца. Када је основао женски манастир на Егини, локални епископи су слали полицију да га испитује, вређајући га под сумњом да ради нечасне ствари. Умро је 1920. године у болници за сиротињу у Атини, на заједничком одељењу, одбачен од целог високог клира.

Тек деценијама касније, када је народ почео масовно да доживљава чуда на његовом гробу, Сабор га канонизује. Срамно решење о његовом прогону Александријска патријаршија је званично повукла и „извинила се” тек 1998. године – седамдесет и осам година након његове смрти! Данас, манастир на Егини и име Светог Нектарије доносе милионске приходе управо оној црквеној бирократији која га је оставила без коре хлеба.

XXI ВЕК (ДАНАС): Србија и коначни развод клира од лаоса (народа)

Сценарио којим су прогоњени Атанасије Велики, Јован Златоусти и Јован Кронштатски данас доживљава своју пуну репризу на нашим просторима. У тренутку када млади људи, вођени чистом чежњом за правдом, излазе на улице српских градова тражећи праведан систем, моралну обнову и престанак насиља, званични црквени апарат заузима најсрамнију могућу позицију – позицију немог посматрача или отвореног саучесника у неправди.

Сведоци смо незамисливих апсурда:

• Затворена врата за народ: Младим људима који су у данима опште народне туге и бунта тражили утеху и духовно уточиште, поједини храмови су буквално закључавали врата. Свештенство их је са проповедаоница осуђивало, називајући оправдани гнев народа „рушењем поретка” и „политиканством”.

• Прогон свесних свештеника: Сваки онај свештеник који је одбио да буде партијски послушник, који је изашао међу своју децу, своју парохију на улицама и стао на страну правде, експресно је прошао кроз синдикално-бирократску голготу. Последњи драстичан пример који је уздрмао верну јавност јесте случај разрешеног жичког епископа Јустина, чије је уклањање оголило чињеницу да унутар система више нема места чак ни за епископе који покажу и мрву саосећања са народом и одступе од наметнуте партијско-синодалне линије.

• Изопштавање мислећих теолога: Млади теолози, професори и интелектуалци који јавно говоре и пишу о девијацијама унутар Цркве, данас бивају кажњавани на најсуровији духовни начин: забрањује им се Свето Причешће. Систем користи само Тело и Крв Христову као оружје за уцену, покушавајући да глађу за Богом ућутка глас разума и савести.

Ово је коначни доказ да се наш клир потпуно одвојио од лаоса. Народу је одузето право да буде Црква, а епархијски двори су постали недодирљиве тврђаве отуђене касте која дели стварност са политичким моћницима, а не са сиротињом која једва саставља крај са крајем.

Закључак: Моје спасење не чини клир, већ Христос

И где је излаз из овог савременог мрака? Излаз је у оној истој истини до које су дошли сви прогоњени оци кроз историју, а коју сваки слободан верник данас мора да понови у свом срцу: Наше спасење не чини клир, нити његова административна форма, већ Сам Исус Христос.

Када систем постане толико корумпиран да лаж прогласи за врлину, а истину за бунт; када теолози и свештеници који носе Христа у срцу бивају изопштени и рашчињени – тада верник мора да донесе радикалну одлуку хришћанске слободе. Тада се повлачи линија и каже се: „НЕ!”

Када скинемо све посреднике, све корумпиране чиновнике у мантијама који тргују светињом, и када у тишини своје собе станемо пред икону Живога Бога са вапајем: „Хоћу да ме Ти научиш свему” – тада постајемо непобедиви за систем. Тада наш духовни живот престаје да зависи од тога који је епископ разрешен, колико кошта која такса и шта пише у синодалним саопштењима.

Сви ови векови, сви прогони од Атанасија до Јустина, уче нас једној ствари: Бог никада није био у касама, у скупим аутомобилима и у монтираним црквеним судовима. Он је увек био тамо где неко пати због правде, тамо где неко дели судбину са сиротињом, и у срцу оног човека који Га тражи искрено, па макар и кроз чисто незнање. Господ је Жив, Он чује вапај срца сваког човека директно, без посредника, и Он је једина Стена и једини Лекар који нас може извести из сваке заблуде и сваког мрака.

„Тешко вама што зидате гробнице пророцима...“ – рекао је Христос фарисејима. Данашњи фарисеји нека наставе да зидају и наплаћују, а народи који траже Светлост знају где је извор. Извор није у канцеларији Епархије. Извор је у Христу.