Синови грома и тишина љубави: Прича о апостолу Јовану
Ако бисмо данас тражили човека који је најдубље заронио у тајну онога што Бог јесте, морали бисмо да се вратимо на обале Галилејског језера, међу мреже и грубе рибарске руке. Тамо ћемо срести Јована, Зеведејевог сина. Сви га знамо као „апостола љубави“, али он то није постао преко ноћи. Није рођен са благошћу у гласу; напротив. Он и његов брат Јаков били су познати по надимку који им је сам Христос дао — Воанергес, што значи „синови грома“.
Јован је био плаховит, нагао, пун оног младолачког, праведног беса. Био је то исти онај Јован који је тражио да се огањ спусти са неба и спали самарјанско село јер нису хтели да укажу гостопримство Христу. Био је максималиста, решен да иде до краја, али је на почетку тај крај замишљао кроз силу, тријумф и земаљску праведност.
Како је онда тај „син грома“, тај плаховити рибар, постао старац чија је једина девиза на крају живота била: „Дечице, љубите један другога“?
Наслоњен на Христов уздах
Тајна Јованове трансформације лежи у близини. На Тајној вечери, када се ломио хлеб и када је ваздух био тежак од предосећаја издаје и страдања, Јован је седео тик уз Христа. Јеванђеље каже да се наслонио на Његове груди.
Размислите о тој слици. Док сви остали апостоли већају, уплашени и збуњени, питајући „јесам ли ја, Господе?“, млади Јован једноставно наслони своју главу на Христа. Он је буквално слушао откуцаје Божијег срца. У том тихом куцању, Јован је разумео оно што никаква теологија, филозофија нити закон нису могли да објасне: да Бог није далека, застрашујућа сила, већ Отац који куца за овај свет. Ту је плаховити „син грома“ почео да утишава свој сопствени ехо да би чуо тишину Љубави.
И док су се сви остали разбежали када је дошао мрак Гетсиманије и суровост Голготе, Јован остаје. Он је једини од ученика који стоји под Крстом. Његова љубав више није била реч или теорија; била је храброст да се стоји тамо где боли, у самој долини плача. И тамо, док Христос у самртним мукама препишта своју Мајку Јовану на чување, Јован постаје син Пресвете Богородице и брат Христов. Постаје део породице која се не рађа од крви и меса, већ од љубави и страдања.
Јеванђеље које почиње из Вечности
Када је много година касније, као зрео човек и сведок свега, Јован сео да пише своје Јеванђеље, он не почиње хронологијом, нити родословима као остали. Он полеће високо, као орао, право у вечност. „У почетку беше Логос (Реч), и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог.“
Јован је желео да његови слушаоци схвате: онај Човек чије је куцање срца слушао на вечери, онај који је крварио на Крсту, Он је архитекта васељене. И тај архитекта је урадио нешто незамисливо — постао је тело и настанио се међу нама, пун благодати и истине.
Зато у Јовановом Јеванђељу љубав добија своју најчувенију дефиницију: „Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао, да ниједан који верује у Њега не погине, него да има живот вечни.“ Са Јованом схватамо да Крст није пораз, већ највећи могући тријумф љубави која се даје без остатка.
Посланице: Љубав као једини испит
Пред крај свог земаљског пута, као старац који је преживео прогонства, мучења и сурово Острво Патмос, Јован пише своје посланице. Оне више нису извештај о догађајима, већ очински тестамент. Оне су сува есенција хришћанства.
Он пише реченицу која руши све људске предрасуде и лажне побожности: „Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему.“
Јован нас суочава са самом суштином нашег хришћанског идентитета. Он је био практичан човек. Каже: немој ми причати да волиш Бога кога не видиш, ако мрзиш свог брата кога видиш. Ако тако чиниш, ти си лажа. Јер љубав се не мери узвишеним речима и дугим молитвама, већ способношћу да приметиш туђу бол, да поделиш хлеб, да пружиш руку оном ко је пао.
По предању, када је Јован био толико стар и изнемогао да више није могао да држи дуге беседе, ученици су га на рукама доносили на сабрања. Сваки пут, када би га питали да им упути реч, он би поновио само једно: „Дечице, љубите један другога.“ Када су га упитали зашто стално понавља само то, он је одговорио: „Јер је то заповест Господња, и ако је испуните, доста је.“
Наша стаза ка Извору
Прича о апостолу Јовану је прича о томе шта Бог може да уради са једним човеком ако Му се овај потпуно препусти. Он је узео једног рибара плаховите нарави, једног „сина грома“, и кроз близину Свог срца претворио га у најтоплију светлост новозаветне историје.
Јован нам својим животом и својим текстовима поручује да у овом суровом свету пуном пролазности, страха и буке, једино љубав има моћ да нас преображава. Све остало ће проћи и утихнути, баш као што је нестало силно Римско царство које га је прогонило. Али речи оног старца са Патмоса и даље греју свако срце које чезне за истином.
Када утихну наши земљаски сатови, на крају нашег пута кроз ову долину, нећемо бити испитивани о нашим великим успесима, титулама нити богатству. Бићемо испитани само о једној ствари — да ли смо научили да волимо. И у том испиту, Јован нам држи свећу, показујући нам пут ка Наручју Онога чије је откуцаје срца слушао, и у коме сви ми налазимо свој коначни мир.
Poštovani čitaoci i prijatelji,
Kao autor koji je decenijama birao put istine nasuprot komforu, i koji je zbog toga često bio skrajnut iz zvaničnih medija, svoj mir i slobodu pronašao sam u pisanju za vas. „Mislionik“ je prostor gde reč nije sputana uredničkim makazama niti političkim interesima.
Ako osećate da vam moji tekstovi pomažu i želite da podržite opstanak ovog digitalnog letopisa direktno, bez posrednika i visokih provizija stranih platformi, to možete učiniti uplatom na moj tekući račun kod Banke Poštanska štedionica.
Kako možete pomoći:
1. Skeniranjem NBS IPS QR koda Najbrži način je da otvorite aplikaciju svoje mobilne banke, izaberete opciju „IPS skeniraj“ i usmerite telefon ka kodu ispod. Iznos uplate birate sami.
2. Direktan prenos na račun (e-banking ili šalter) Ukoliko uplatu vršite ručno, molim vas koristite sledeće podatke:
Primalac: Ivan Stefanović
Račun primaoca:
200-115466674-95Banka: Banka Poštanska štedionica
Svrha uplate: Dar za rad bloga Mislionik
Šifra plaćanja: 289 (za prenos sa računa) ili 189 (za uplate u gotovini)
Vaša podrška omogućiće dalji rad Mislionika.
S ljubavlju u Gospodu, Ivan Stefanović
Све уплате извршене путем приложеног QR кода или директно на текући рачун представљају добровољни дар (поклон) физичком лицу у сврху подршке ауторском раду и опстанку блога „Мислионик“. Прилози су чин слободне воље читалаца и не представљају накнаду за продату робу, дигитални садржај или пружене професионалне услуге. Аутор не условљава приступ садржају блога било каквом уплатом, већ је сав материјал доступан јавно и бесплатно свим посетиоцима. Уплате се врше под шифром 289 (остале трансакције / дарови) чиме се јасно дефинише њихова природа у складу са важећим прописима о платном промету.
Коментари
Постави коментар