Блесак Тајне и увело лишће комфора: Како нам је обичај заклонио Христа

Свето писмо нас подсећа да све под небом има своје време. Постоји време за радост и време за покајање, време када се стоји усправно у слави Васкрсења и време када се колена савијају пред тајном људске немоћи. Када се ти светови насилно споје, не добија се дубља побожност, већ духовни немар преобучен у форму. Управо то је сведочанство литургијске стварности са којом се неретко суочавамо на празник Педесетнице.

Блесак сједињења

Света Литургија није обичан скуп, нити комеморативно сећање на прошле догађаје. Она је једина стварна реалност у којој се небо спушта на земљу, а време уступа место вечности. На Литургији се догађа оно несхватљиво људском уму: сам Христос силази међу нас, и кроз Тајну Причешћа, ми се сједињујемо са Њим.

У том тренутку у човеку одјекује сила Духа Светога. Кроз Сина нам се отвара живи, несметани пут ка Оцу. То је врхунац људског постојања на земљи — блесак чисте, космичке радости и пуноће у којој верни с правом кличу: „Нека је благословено име Господње од сада и до века!“

Логичан, органски и једини хришћански наставак тог стања био би да се, испуњени том силом, окренемо једни према другима. Да изађемо из храма спремни да целовом љубави препознамо Христа у брату поред себе, у његовој муци, болести, немаштини или усамљености. То је оно што су оци називали „Литургијом након Литургије“.

Нагли рез и тријумф форме

Међутим, сведоци смо праксе која тај узвишени ехо сједињења грубо прекида. Уместо да мир и светлост Причешћа понесемо у свет, у храму се догађа нагли, неприродни рез. Из евхаристијске радости и достојанственог стајања пред Лицем Божјим, верни се одмах, без даха и размака, преводе у стање тешког клечања, дугих читања и плетења венчића од траве.

Сва она прикупљена духовна сила, мисао и умни труд одједном се сабијају у физички напор савијања зеленила. Фокус се са живог Бога и ближњег пребацује на форму, на техничко испуњавање дугог ритуалног блока. Психолошки и духовни замор који тада наступи неумитно гаси ону прву, чисту радост сусрета са Христом.

Шта кажу Свети Оци?

Често се у црквеним круговима овај спој правда речима да је реч о „древном поретку који су Свети Оци установили“. Међутим, историја Цркве и канонско право сведоче нешто сасвим супротно.

Ако погледамо у саме темеље црквеног устројства, наићи ћемо на 20. канон Првог васељенског сабора (Никеја, 325. године). Овај канон изричито и строго забрањује свако клечање у све недељне дане, као и током читавог периода од Васкрса до Педесетнице. Логика отаца из 325. године била је дубоко теолошка: недеља је дан Васкрсења. Христовом победом човек је подигнут из блата греха и ропства; он пред Богом стоји усправно, као син и наследник Царства, а не као уплашени роб. Клечање је симбол пада и покајања, и њему нема места у дану евхаристијске радости.

Ове прелепе коленопреклоне молитве, које јесте саставио Свети Василије Велики у 4. веку, изворно припадају вечерњем богослужењу. Оне су се служиле касно поподне или увече, када се васкршњи период симболички завршавао и када се прелазило у свакодневни ритам године. Постојао је јасан временски, психолошки и теолошки размак између јутарње радости и вечерњег смирења.

Корен у комфору и опасност од амајлије

Зашто је онда овај поредак изврнут наопачке? Одговор не лежи у светости, већ у људској практичности и комоцији модерног доба. Да народ не би долазио двапут у храм, и да се служба лакше „организује“, вечерње богослужење је прилепљено уз саму Литургију. Настао је хибридни модел који директно гази одлуку Васељенског сабора зарад уштеде времена и труда.

Када се духовни живот подреди комфору, цена која се плаћа је превисока. Народ, неупућен у суштину, остаје ускраћен за дубоко разумевање. Трава унета у храм, која би требало да буде тек сликовити подсетник на обнову творевине Духом Светим, у свести површне побожности трансформише се у — амајлију.

Човек излази из храма срећан јер под мишком носи венчић који ће окачити на зид да му „чува кућу“, потпуно слеп за муку и бол брата који је до њега стајао. Дело љубави бива прогутано и обесмишљено формом. Венчић постаје параван иза којег се кријемо од Бога и од човека.

Позив на буђење

Христос није дошао да нам остави цветне аранжмане и суво сено, него Себе као Хлеб Живота и јасну заповест о љубави према ближњем. Ако наш хришћански труд стане у венчић од увенуле траве који ће до следеће године скупљати прашину, онда смо промашили циљ.

Време је да се тргнемо из механичког и административног односа према светињи. Црква није сервис за испоруку обичаја, већ живо Тело Христово. Вратити се трезвеној, сведотачкој свести значи престати са прилажењем Богу из навике и комфора. Тек када поново научимо да стојимо усправно у слободи коју нам је даровао, моћи ћемо да приметимо туђу муку и да уместо сасушене траве, пред Лице Божје принесемо једине стварне и вечне плодове — дела љубави.