Христос у оковима параграфа: Како су богаташи скројили каноне и отуђили Цркву од народа
Када читамо Јеванђеље, слика је кристално јасна. Христос седи са рибарима, цариницима и сиротињом. Прва Евхаристија – оно исконско, прво Причешће – настала је у скромној јерусалимској соби, на обичној вечери, из чисте силе љубави и слободе. Није било златних круна, раскошних епархијских дворова, нити административних декрета којима се верни народ плаши и изопштава. Први хришћани су се окупљали по кућама, ломили хлеб и пили вино у ЊЕГОВ СПОМЕН, свесни да су они Како смо онда, браћо моја, стигли до тога да се данас верни народ третира као гомила незнабожаца која не сме ни да види шта се у олтару ради? Како смо дошли до тога да се Света Чаша користи као политички пендрек за дисциплиновање мислећих теолога, а да се поштени парохијски свештеници смењују преко ноћи јер су испали људи и стали уз народ и младост?
Одговор је трагичан, али историјски неумољив: Оног тренутка када су богаташи и цареви ушли у Цркву, они су Јеванђеље заменили параграфом, а љубав хладним административним канонима скројеним да заштите њихову моћ.
Ево како је кроз векове извршена та велика пљачка духовне слободе.
1. Четврти век и Константинова замка: Епископи постају државне судије
Све почиње са царем Константином и Миланским едиктом (313. године). Римска богата елита, која је до јуче прогонила хришћане, схвата да је хришћанство нова снага и масовно улази у Цркву. Али, са собом не доносе покајање, већ свој империјални менталитет и римско право.
Цар Константин уводи такозвану Episcopalis Audientia (Епископски суд). Преко ноћи, епископи постају државни чиновници и судије Римског царства. Њихове пресуде постају правно обавезујуће, а иза леђа им више не стоји Христов ауторитет, већ процесна моћ државе. Изгубио се јеванђелски савет о братском мирењу и праштању. Канони престају да буду лек за душу и постају крути државни закони.
2. Симонија: Куповина чинова и претварање клира у недодирљиву касту
Унутар ране Цркве, реч Клер (Клирос) означавала је "жреб" или "изабраника из народа". Сви су били једно. Међутим, богаташи су у Цркву унели праксу куповине функција која је цветала у римском Сенату.
Тако настаје грех симоније – куповина свештеничких и епископских чинова новцем. Богате породице су буквално куповале читаве епархије за своје синове како би управљале црквеном имовином и убирале порез. Христов бич којим је изгонио трговце из храма замењен је трговачким уговорима под мантијом. Тада се подиже и непровидни зид између народа и свештенства – иконостас расте, двери се затварају, завесе се навлаче, а народ бива гурнут у мрак да буде само нема публика која клима главом.
3. Јустинијанова "Симфонија": Црква као министарство силе
У 6. веку, византијски цар Јустинијан доноси своје чувене законе (Новеле) и уводи појам "Симфоније" – идеалног брака државе и Цркве. У пракси, то је био брак из интереса у ком је Црква постала духовна полиција царства.
Јустинијан је законом изједначио црквене каноне са државним законима. Ако прекршиш црквено правило, држава те хапси, одузима имовину или протерује. Канони су тада дефинитивно преуређени тако да сваки бунт против власти (било световне, било епархијске) прогласе за грех против Бога и страшну јерес. Богаташи и цареви су скројили правила која гарантују њихову вечну недодирљивост.
4. Средњовековни феудализам: Епископи као кнезови и рођење "слепе послушности"
У средњем веку, Црква постаје највећи феудални велепоседник. Манастири и епархије добијају хиљаде кметова који ринтају на њиховој земљи. Епископи постају феудални кнезови (отуда и данас у титулама реч "Митрополит" или "Кнез цркве"). Они више не миришу на стадо, већ управљају војскама, поседима и златом.
Да би се то богатство сачувало од евентуалне побуне народа, на црквеним саборима тог доба усвајају се канони о строгој, војничкој субординацији – слепој послушности нижег клира и народа. Ако се обичан парохијски свештеник или верник побуни против богаћења и бахатости епархијског врха, систем аутоматски потеже "канон тај и тај" и оптужује га за рушење црквеног поретка.
Где смо данас?
Та тамна нит богаташког и бирократског кројења Цркве протеже се директно до данашњих дана, до отуђених епархијских канцеларија и бирократских апарата који су се поставили изнад живог народа.
Систем је остао исти. Исти они богаташи и политички моћници који су некада писали законе да заштите свој луксуз, данас седе у првим редовима наших храмова, добијају епархијска ордења и кроје црквену политику. Са друге стране, поштени парохијски свештеници, који деле судбину свог народа и живе јеванђелски, смењују се и премештају административним декретима преко ноћи, без милости и без права на глас.
Канони, који су у прва три века служили да чувају Христову љубав и јединство, претворени су у административне гиљотине за уклањање неподобних и слободоумних.
Зато, браћо моја, када вам следећи пут локалне црквене бирократе запрете изопштењем, премештајем или ускраћивањем Причешћа, сетите се историје. Сетите се да они не бране Христа – они бране своје фотеље и системе које су богаташи скројили по својој мери.
Свету Чашу и благодат Духа Светога не поседује ниједна епархијска канцеларија. Истинском борцу за правду нико не може затворити врата Неба, јер та врата не закључава администрација, него Онај који је због борбе против тих истих фарисеја био распет на Голготи.
Ми смо Христови, а не њихови. И ту се свака даља прича завршава.
Коментари
Постави коментар