Мајка, царица дома

 

Сви смо се негде сложили са оном болном јеванђељском реченицом коју смо већ претресли: „Господе, немам човека”. Али та усамљеност коју жена осећа на својој бањи Витезди, док чека да се „вода заталаса”, најстрашнија је када се дешава унутар сопствена четири зида. Често се под плаштом „хришћанског трпљења” крије обична породична неправда где је мајка постала невидљива жртва туђег егоизма.

1. Трпљење није кичмено савијање

У нашем народу влада заблуда да је „највећа православна мајка” она која је себе потпуно избрисала. Она која нема своје „ја”, која ћути на безобразлук деце и нехат мужа. Али истина је другачија: Бог није створио мајку да буде отирач, већ личност. Ако „целу себе” дајеш деци која те не поштују, ти их не васпитаваш за Царство Небеско, већ их храниш себичношћу. Љубав која нема снаге да каже „не” безобразлуку није хришћанска љубав, већ слабост која упропаштава децу.

2. Где је „човек” док се мајка распиње?

Највећи шамар данашњем мушкарцу је питање: Где си док ти се жена гуши у обавезама? Многи мисле да је довољно бити „глава породице” тако што ћеш донети плату и захтевати мир. То је паганство преобучено у побожност.

• Ако отац не поштује мајку као Царицу свог дома, деца ће је третирати као служавку.

• Безобразна деца су најчешће огледало очевог одсуства. Муж који није ту да мајци буде ослонац и штит пред дечијом дрскошћу, заправо је дезертер са сопственог кућног прага. Нема те молитве која може заклонити грех занемаривања сопствене породице.

3. Духовно достојанство изнад сервилности

Христос никада није тражио од жена да буду неми роботи. Он је у мајкама видео личности, мироносице, оне које имају снаге да стоје под Крстом кад сви остали побегну. Зато, мајко, твоја прва дужност није да опереш све судове на свету, већ да сачуваш лик Божији у себи. Ако те породица „прождире” својим захтевима, а не узвраћа ни зрном поштовања, ти заправо храниш идолопоклонство. Твоја деца треба да виде мајку која се моли и која има своје достојанство, а не преморену машину за услуге.

4. Из мртве у живу веру – повратак са Витезде

Ако „немаш човека” поред себе да ти пружи руку, немој због тога изгубити Бога у себи. Породица није затвор у коме жена служи доживотну робију, већ мала Црква у којој би љубав требало да буде обострана. Понекад је највећи чин љубави који мајка може да учини – њено одлучно одбијање да буде врећа за ударање туђих хирова. То је тренутак када вера престаје да буде обичај и постаје жива истина која ослобађа.

---

Закључак: Дом у којем је мајка понижена и усамљена није дом у којем Бог почива. Време је да престанемо да мајке живима сахрањујемо под теретом обавеза, док се ми „мушкарци” бавимо високим темама. Поштовање према мајци је први степен сваке праве побожности.